Muselimov konak u Valjevu – poslednje konačište srpskih knezova u kome je buknula revolucija

U samom srcu Valjeva, zbrinut među nekoliko „visočijih“ zgrada, šćućurio se omanji, skromni kućerak. Na prvi pogled pomalo kaska za sadašnjim vremenom, budući da bela kućica sa tremom i drvenim šalukatrama i jeste najstarija u celom Valjevu. Ovde se skućila priča o istoriji ovog kraja, ali i svedočenje o pobuni jednog naroda.

Da Muselimov konak u Valjevu kaska još iz 18. veka, doznaje se i sa arhaičnog natpisa na drvenoj tabli. Sasvim kratko, prolazniku se daje na znanje da u njemu danas stanuje muzejska postavka. I mada tako možda ne izgleda, iza ovih vrata su prokuljali događaji koji su celu Srbiju potresali kroz pobune, odmazde i revolucije.

Ono kada se ni pod Turcima nije živelo tako loše

Valjevo je tada, s kraja 18. veka, bilo udešeno kao osmanska nahija. U skromnom kućerku boravio je tadašnji turski upravitelj – muselim, a čitava regija od Beograda na severu, preko Ćuprije i Jagodine na jugu do Poreča na istoku, pripadala je Smederevskom sandžaku, odnosno Beogradskom pašaluku.

Počev od 1791. godine, Srbi su pod Osmanlijama živeli relativno pristojno. Za to se založio sultan Selim III, koji je janjičarima stavio veto na pristup Beograskom pašaluku. Dobivši od sultana garantovane olakšice, Srbi su imali i slobodu da se brane od dahija.

U to vreme sagrađen je i kućerak za valjevskog muselima. Smederevskim sandžakom je upravljao Hadži Mustafa-paša, o kome je narod imao samo reči hvale – toliko da ga je zbog njegovog blagog stava nazivao „srpskim ocem“ i „srpskom majkom“. Ipak, ovaj relativno miran život kratko je trajao. Vođe janjičara – po svojoj samovolji ozloglašene dahije – i dalje su želele vlast nad Beograskim pašalukom.

Tako nešto nikome nije išlo na ruku. Osionost dahija bila je pretnja i po Srbe i po Osmanlije. Međutim, već do izmaka 18. veka, prilike su se namestile u njihovu korist. Nakon Naopleonovog ulaska u Egipat gde su i Turci u to vreme delimično držali vlast, Osmanlijama je počela izmicati kontrola nad Balkanom. Ovo je, pak, ostavilo odrešene ruke dahijama i janjičarima koji su se, okupivši u svojim redovima saborce-istomišljenike, 1798. godine vratili u Smederevski sandžak.

Valjevski knezovi u zaveri protiv janjičara

Prvi udarac za srpski narod bilo je ubistvo njihovog „srpskog oca“, Mustafa-paše. Uz to su dahije Srbima oduzele povlastice, dok su četvorica njih – Jusuf Mula, Alija Kučuk, Aganlija i Mehmed Fočić-aga – podelile na ravne časti vlast nad Beogradskim pašalukom.

Od relativno podnošljvog, život u Smederevskom sandžaku postao je gotovo nemoguć. Dahije su po sopstvenom ćefu sudile i presuđivale, ubirale dažbine i poreze, a izloženom ovakvoj diktaturi, u narodu je vrlo brzo počelo kuljati nezadovoljstvo.

Uprkos zastrašivanjima od strane janjičara i dahija, Srbi nisu oklevali da se udruže i pobune. Oko toga se na istoj strani našao običan narod i seljaci, trgovci i starešine, ali i prijatelji Mustafa-paše – Srbi i Turci, među kojima je bio i veliki broj veleposednika – spahija. I oni su se našli pod pretnjom dahija, namerivši da se organizuju u veći pokret.

Mada u tome isprva nisu uspevali (pobune su redom bile gušene, a pritisak dahija je nakon toga još više rastao), revolt se ubrzo proširio i na druge nahije. Dok su pobunjenici pismom tražili pomoć sultana Selima III, dotle se 1803. godine okupilo i 12 knezova valjevske nahije. U to je pao dogovor među dvojicom najistaknutijih: Ilije Birčanina i Alekse Nenadovića, da se u roku od 8 meseci dignu na ustanak.

Paklena odmazda: upozorenje ili poziv na revoluciju?

O prilikama koje su krajem 1803. godine zapretile da eskaliraju, obavešten je i austrijski komandant u Zemunu, major Mitezer. Pismo mu je krajem 1803. godine poslao Aleksa Nenadović, objasnivši da se između Srba i dahija sprema oružani okršaj.

U međuvremenu, dahije o tome gotovo ništa nisu znale. Doznale su sasvim slučajno, kada je Nenadovićevo pismo, umesto do austrijskog majora, dopalo do njihovih šaka. Dok su nad Srbima i spahijama zavodili teror, četvorica dahija su ipak strahovale da bi Austrijanci, ukoliko dođe do ustanka, mogli intervenisati na njihovu štetu.

Jedino što im je preostalo beše da preduhitre dvanaestoricu knezova. Nedugo potom, dvojica glavnih – Nenadović i Birčanin – zatočeni su u podrum skromnog muselimovog kućerka.

Kako je u to vreme bio deo većeg kompleksa, Muselimov konak je bio udešen tako da su se u prizemnom delu nalazile administrativne odaje. Birčanin i Nenadović behu zatvoreni u „apsanu“, sve dok 4. februara 1804. godine dahije nisu sprovele odmazdu.

Od njihovih mačeva stradalo je svih dvanaestorica knezova. Nenadović i Birčanin su izvedeni iz konaka i, stotinak metara dalje, dočekali smrt kraj reke Kolubare koja je dahijama poslužila kao gubilište. Narod je time ostao bez predvodnika, a ovaj čin je imao za cilj da ga još više zastraši. Otuda ni dahije nisu prezale da odu korak dalje – nakon što svi viđeniji knezovi, trgovci, sveštenici i srpske starešine odreda behu pogubljeni, glave Ilije Birčanina i Alekse Nenadovića nabijene su na kolac i podignute na krov Muselimovog konaka.

Kućerak u kome se dogodio početak bune protiv dahija

Ovo je bilo dodatno upozorenje za „neposlušan“ narod. Istorija ga je upamtila kao Seču knezova, a podrum Muselimovog konaka ostao je na glasu po apsani u kojoj su zatvoreni Birčanin i Nenadović.

Dok su dvojica knezova tog trenutka postali simbol pobune, slično beše i sa skromnim, belim kućerkom. Jer, pobunjeni narod se nije dao tako lako zaplašiti. Umesto da pognu glave pred dahijama, Srbi su se, još više razgnevljeni, odvažili na revoluciju.

Štaviše, danas se smatra da su u istom ovom kućerku započeli događaji koji će kasnije doneti i prve pobede nad Osmanlijama. Svega desetak dana kasnije, 14. februara 1804., u Orašcu se sastaje sabor uoči Prvog srpskog ustanka. Za vođu beše odabran Đorđe Petrović, a početak bune na dahije opevao je i slepi guslar Filip Višnjić.

Posvedočivši osveti dahija, Muselimov konak je istovremeno simbolizovao i niz događaja koji će stati pod termin „Srpska revolucija“. Ovu je frazu prvi skovao nemački istoričar Leopold fon Ranke – tako je nazvao svoju knjigu „Die Serbische Revolution“, povezujući događaje koji su zahvatili narednih nekoliko decenija.

Oba srpska ustanka, zatim Hadži Prodanova i Miletina buna i naposletku Sretenjski ustav donet 1835. – svi su ovi događaji povukli koren iz danas najstarije valjevske kuće. Ozloglašene dahije je, pak, dočekala slična sudbina. U noći između 4. i 5. avgusta 1804. godine, pogubljeni su na dunavskom ostrvu Ada Kale.

Muselimov konak je za to vreme sačuvao i svoj autentičan izgled. Zgrada od lomljenog kamena, prekrivena krovom od ćeramide, beše tipična za vreme kada su Srbijom vladale Osmanlije. Danas je, pored eksponata koji svedoče o događajima uoči Srpske revolucije, i ona postala najvažniji eksponat toga vremena. U podrumu gde su bila zatočena dvojica knezova, udešena je izložba pod nazivom „Seča knezova“, a sam konak, postavši izdvojeno odeljenje Narodnog muzeja Valjevo, proglašen je spomenikom kulture.

Naslovna fotografija: Wikimedia Commons/ Ванилица