Ako ste bar jednom pročešljali brošure turističkih agencija, teško da vas je zaobišlo čuveno krstarenje Đerdapom. A nije Đerdap bez razloga među najatraktivnijim rutama: Dunav se na tom mestu probija kroz masivne stene, pa kada taj prizor posmatrate sa vode, pomislili biste kako je ovo idealan set za film epske fantastike.
Instinktivno, ljudi će poglede zadržati na vidljivim lepotama prirode – bez mnogo razmišljanja o tome da (li) je „površinska“ lepota tek kamičak u đerdapskom mozaiku. Do pre šezdesetak godina, takav rezon je bio sasvim opravdan. Slojevi kamenja, peska i talasići vode bili su, manje-više, sve što je ova klisura otkrivala o sebi.
Bilo je dovoljno koliko par letnjih meseci da se to „sve“ stavi pod veliki znak pitanja.
Godine 1965., do Đerdapske klisure je stigla grupa arheologa. Zadatak je naoko bio jednostavan: istražiti teren osuđen na to da uskoro nestane pod vodom. Razlog je bila izgradnja hidroelektrane „Đerdap I“ i, posledično, podizanje brane na Dunavu.
Još preciznije, inženjeri su imali u planu da kreiraju jezero koje će potopiti obale. Time bi nestalo i sve što se na njima nalazilo, uključujući i ono što još niko nije slutio da postoji.
No, prethodno je jedan mladi docent sa beogradskog Filozofskog fakulteta dobio zadatak da podrobno ispita teren. Čekalo ga je stotine kilometara obale, relativno ograničena sredstva, a i vremenski rok je bio prilično tesan. Isprva, grupa arheologa na čelu sa profesorom Dragoslavom Srejovićem – onim mladim docentom iz Beograda – pronalazila je „sitnice“ koje nisu budile naročitu pažnju.
Sporadični komadi keramike, uz ostatke ognjišta i kamenih alatki, ukazivali su, eventualno, na skromno neolitsko naselje. Ali, onda je počelo da se kopa dublje – a ono što je izronilo, nije ličilo ni na šta do tada viđeno na ovim prostorima.
Trenutak u kome su arheolozi počeli da dižu obrve bio je onda kada su pojavili prvi temelji kuća. Bilo je tu i slojeva pepela, figurica od kamena, čak i ostataka neobičnih skulptura sa ljudskim i ribolikim crtama.
Već tada se slutilo da će iskopavanja potrajati mnogo duže od planiranog. Inače, arheološki tim se do tada vodio poznatim saznanjima o našim daljim precima koji su nastanjivali slične lokalitete. Mahom su to bili lovci i nomadi, čiji se život smeštao u okvire mezolita – srednjeg kamenog doba. Pošto su uglavnom bili „u prolazu“, nije se ni očekivalo da ti nomadi ostave trajnije tragove. Međutim, iskopavanja koja su otpočela leta 1965., otkrivala su još nešto: da je Đerdapska klisura bila jedan od prvih lokaliteta na kome su podizana stalna naselja.
Lokalitet je uskoro dobio ime Lepenski Vir. Tokom narednih godina, ustanovljavalo se još pojedinosti o ovim, za to vreme, neobičnim iskopinama. Život je u njima okvirno mogao da datira od oko 9500. do 5500. godine pre nove ere – što znači da su stanovnici Lepenskog vira ovde živeli pre više od 10.000 godina.
Ako to deluje apstraktno, evo i malog poređenja: točak u to vreme još nije bio izmišljen, a nisu postojale ni egipatske piramide. Interesantno je i da je dobar deo Evrope bio pokiven šumom i okovan ledom. Međutim, Đerdapska klisura je baš u tom periodu svedočila bujanju života.
Naizgled, deluje neobično da je neko za svoje stanište izabrao hrpu nepristupačnih stena. No, Đerdap je imao mikroklimu kakvu je teško bilo naći drugde: obilje vode, blage (čak i tople) zime, šume pune divljači i reku bogatu ribom. A u tom bogatstvu ribljeg sveta, najvažnija je bila vrsta koja se nazivala moruna.
Primerci ove vrste su redovno dolazili da se mreste. Pažnju su privlačili dužinom od nekoliko metara, što je u praistorijskim ljudima budilo izvesnu fascinaciju – toliko da su verovali da ova rečna bića poseduju specifične moći. Najzad, upravo je ta fascinacija docnije postala centralni motiv njihove umetnosti.
Kada praistorijski čovek odluči da se skrasi
Što se arheologa tiče, njihov posao se u međuvremenu odužio na 5 godina. Do 1970., iskopavanja su obuhvatila oko 2.500 kvadratnih metara, ali su otkriveni i slojevi dubine veće od 3 metra – što je značilo da su se generacije praktično naseljavale jedna na drugu. Drugim rečima, kada bi jedno naselje iz nekog razloga nestalo, na istom mestu se gradilo novo.
Za stanovnike Lepenskog Vira, ovo područje je predstavljalo svojevrsni „centar sveta“. Ali, on se suočavao sa novom pretnjom: da ga „proguta“ jezero napravljeno za potrebe hidroelektrane.
Tada je tim na čelu sa profesorom Srejovićem isplanirao da fizički premesti ostatke kuća i svetilišta na viši teren, ne bi ih time sačuvao od potapanja. Otuda se danas replike ovih kuća nalaze stotinak metara iznad mesta na kome su pronađene, u arheološkom muzeju Lepenski Vir.
U svemu tome, odgovor na jedno pitanje je delimično ostao nejasan: kako (i odakle) su ovi praistorijski ljudi uopšte stigli do Đerdapa.
Arheolozi su imali samo pretpostavke: da su prve ovdašnje zajednice bile nomadske grupe koje su lutale prostorom Balkana ne bi li pronašle hranu. Može biti da su, došavši do klisure, shvatili da su našli idealno mesto – zaklonjeno od vetra i bogato ribom, plodovima i divljači.
Takođe, mezolitski stanovnici Lepenskog Vira bili su među prvima koji su stvarali trajne naseobine. To ih je, naposletku, razlikovalo od predaka iz doba paleolita, poznatih po tome da su neprekidno menjali mesto boravka. Upravo je taj trenutak – kada ljudi prvi put odlučuju da se „skrase“ – jedan od najznačajnijih u istoriji civilizacije.
Na tome, konačno, počiva i ono što danas zovemo društvom i zajednicom. Ali, postojao je u vezi Lepenskog Vira još jedan zanimljiv detalj – u više od stotinu pronađenih grobnica, arheolozi nisu uočili nijedan trag nasilja.
Nije bilo ničega što je otkrivalo rane od oružja i ranjavanja. Doduše, stanovnici ovog mesta, sudeći po ostacima, nisu ni koristili borbeno oružje, te je sve ukazivalo na to da su umirali prirodnom smrću.
A osim što su bili miroljubivi, bili su i dobri inženjeri. To se zaključilo po načinu na koje su gradili podove kuća, na kojima su pronađeni tragovi usitnjenog crvenog krečnjaka – nalik na današnji malter. Kada bi zapalili vatru u ognjištu, toplota bi se, zahvaljujući tom krečnjaku, ravnomerno širila po podu.
Ovo je bila svojevrsna „preteča“ podnog grejanja, i to u vreme kada se veći deo Evrope mogao nazvati divljinom. Međutim, na desnoj obali Dunava su tada nicale i prve kuće sa trapezastom osnovom. Po mišljenju arheologa, stanovnici Lepenskog Vira su možda imali sopstveni sistem mera. Ono što se videlo iz ostataka, jeste da je izgradnja kuća pratila strogi red i proporciju.
Improvizaciji, dakle, nije bilo mesta, kao ni slučajnostima: gotovo sve kuće su bile okrenute ka Dunavu i gledale su na istok. A sa druge strane reke, gde se uzdizala stena Treskavac, žitelji Lepenskog Vira su učili i da gledaju u kalendar.
Nastaviće se...
Foto: DepositPhotos
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
