Nekada "najružnija građevina u Parizu", a danas najpoznatiji simbol grada, Ajfelova kula sagrađena je krajem 19. veka po nacrtima francuskog inženjera Gistava Ajfela. I to je priča koju ste mnogo puta čuli.
Ono što možda niste čuli je priča o Ajfeolovim građevinama koje su svojom čeličnom konstrukcijom premostile srpske reke.
Most opevan u pesmi
Priča o Ajfelu u Srbiji počinje, između istine i mašte, početkom 20. veka u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. To je i vreme kada ovaj grad postaje centar privrednog života Banata, a uz obale Begeja ubrzano niču fabrike. Istorija kaže da je u prvim decenijama prošlog veka Zrenjanin imao preko 40 fabrika, od fabrike šećera, preko fabrika nameštaja, poljoprivrednih strojeva do fabrika nameštaja, bombona, makarona i ulja.
U želji da premoste reku i povežu sve razvijeniji centar grada sa naseljem "Mala Amerika" (Amerikai városrész), uprava grada naručuje izgradnju dva mosta umesto Velikog drvenog mosta, koji je tu stajao još od 1807. godine.
Za veći od ova dva mosta, nazvan Elizabetin most (Erzsébet hid), vezuje se priča da je projekat za njega izrađen u birou čuvenog Ajfela. Nažalost, za ovu tvrdnju ne postoje jasni dokazi, tako da je priča o zrenjaninskoj Ajfelovoj ćupriji do danas ostala predmet spora. U međuratnom periodu će most poneti ime velikog srpskog prosvetitelja, te će se u sećanju starijih Zrenjaninaca ostati kao Most Dositeja Obradovića i Veliki most.
Foto: Wikipedia / AlexZr88 - Veliki most ili Bečkerečka ćuprija oko 1930. godine
Ono što je sigurno je da je most izliven u rumunskom gradu Rešice, odakle je u delovima dopremljen do Zrenjanina. Ostalo je zabeleženo da je bio jedan od impozantnijih mostova u Banatu, koji je svojim rozetama i geometrijskim ukrasima stručno uklopljenim u čipkasti kavez čelične konstrukcije plenio poglede prolaznika. Stručnjaci smatraju da je baš ova neobičan konstrukcija, karakteristična za parisku kulu, bila povod da se među građanima rodi legenda o Ajfelu kao projektantu mosta. O njegovoj popularnosti govori i činjenica da je opevan u pesmi kao Bečkerečka ćuprija preko koga "četir’ konja debela" prelaze preko Begeja, iako je bio "uzana kao kutija".
Opevan u pesmi, most je preživeo dva rata i više država, ali je ipak bio žrtva progresa. Naime, 1969. godine, na osnovu odluke SO Zrenjanin, most je srušen, iako je protiv odluke bila kako sturčna javnost, tako i sami Zrenjaninci. Nezadovoljstvo odlukom je bilo toliko da je protiv ondašnjeg predsednika opštine podnesena krivična prijava. Čak ni ovo nije spasilo most. Most je razmontiran, a na njegovom mestu je 1971. godine podignut Veliki pešački most.
Danas uspomenu na Bečkerečku ćupriju čuva grupa entuzijasta koja se zalaže za obnovu i vraćanje negdašnjeg simbola grada. Uspomenu čuvan i njen parnjak, Mali most, koji i dalje spaja negadašnje obale Begeja, a sada obale veštačkog jezera nastalog zatvaranjem rukavca reke.
Brodska prevodnica u Bečeju
Potragu za Ajfelovim dostignućima nastavljamo kroz pitomu ravnicu Vojvodine, gde nas 10 godina ranije i 40 kilometara dalje dočekuje brodska prevodnica nadomak Bečeja. Za razliku od Bečkerečke ćuprije, o ovoj prevodnici Šlajz, znamo nešto više.
Podignuta je u periodu od 1895. do 1899. godine, kao deo Velikog bačkog kanala, prethodnice sistema Dunav – Tisa – Dunav. Za izgradju ovog kolosalnog projekta, prvog plovnog put u Evropi, bio je zadužen mađarski plemić, inženjer Jožef Kiš. U nameri da se reguliše tok reke Tise i spreči dalje plavljenje grada, te izmesti ušće kanala iz Bačkog Gradišta u Bečej, odlučeno je da se izgradi brodska prevodnica.
Projekat izgradnje prevodnice poveren je mladom inženjeru Hajncu Albertu, ali je do današnjih dana ostala legenda da je delo samog Ajfela. Razloge za ovu tvrdnju možemo naći kako u (ne)iskustvu samog projektanta Alberta, koji je u to vreme imao samo dvadeset četiri godine, kao i u konstrukciji prevodnice koja je svojim izgledom podsećala na čelično saće slavnijeg Ajfelovog tornja.
Foto: Wikipedia / Pavle Majranović - Šlajz danas
U vreme izgradnje, Šlajz je bio pravo čudo tehnike. Sastojao se od tri kapije napravljene od čvrstog materijala u kombinaciji opeke i preteče betona, na kome se nalazila upečatljiva čelična konstrukcija. Svojom impozantnom veličinom, koja je iznosila 16 metara širine i 70 metara dužine, predstavljao je naveću branu ovog plovnog sistema.
Šlajz je bio neobičan i po još nečemu. Bio je prva prevodnica čije su kapije pokretane na električnu struju. Naime, za potrebe napajanja strujom sistema za podizanje i spuštanje kapija, u blizini je izgrađena mala hidrocentrala za jednosmernu električnu struju. Zahvaljujući ovoj centrali su još 1913. godine zasvetlile prve sijalice u Bečeju.
Zbog svoje inventivne konstrukcije i tehničkih dostignuća, prevodnica je privlačila pažnju brojnih stručnjaka, tako da se Bečejci ponose time da su i Japanci svojevremeno poslali jednog svog inženjera da izučava njen rad. Takođe, Šlajz je među Bečejcima ostao zapamćen kao mesto na kome su odigrane prve vaterpolo utakmice.
Svoju funkciju kao prevodnice, Šlajz je obavljao do 1975. godine kada je proglašen za spomenik kulture.
Kako je Apfel postao Ajfel
Zanimljivo je da se Bečej ponosi još jednom građevinom koja se pripisuje Gistavu Ajfelu. Naime, na centralnom gradskom trgu nalazi se "Ajfelova kuća", za koju stariji Bečejci tvrde da je njegovo delo. U stvari, radi se o kući porodice Apfel, koja je podignuta krajem Prvog svetskog rata, a za zbog sličnosti prezimena došlo je do zabune koja traje i do danas.
Foto: Wikipedia - Miloš Savčić
Najbogatiji Srbin (zamalo) Ajfelov učenik
Priču o Ajfelu u Srbiji ne možemo da završimo bez spomena inženjera Miloša Savčića, nekada najbogatijeg Srbina i gradonačelnika Beograda.
Talentovani Savčić rođen je 1865. godine u Svilajncu, a školovanje ga je vodilo preko Beograda do Minhena gde završava Visoku tehničku školu. Posle studija zapošljava se kao građevinski inženjer na poslovima izgradnje bavarske železnice.
Uspešnu karijeru u Nemačkoj prekida posle samo dve godine, kada se zbog bolesti majke vraća u Srbiju. U Srbiji ga dočekuje poziv Gistava Ajfela da se pridruži njegovom građevinskom birou koji se spremao za izgradnju Ajfelove kule. Nažalost, zbog obaveze odsluženja vojnog roka, Savčić odbija poziv i ostaje u domovini.
Ovde se i razilaze putevi dva talentovana i inventivna graditelja. Svaki od njih će u nastavku karijere učestvovao u izgradnji građevina koje su svojim izgledom i funkcionalnošću stvarale neki novi svet Druge industrijske revolucije.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
