Kada su se u novosadskom studentskom gradu otvorila dva crvena kioska, Novosađani su još bili daleko od zaljubljenika u brzu hranu. Ali, daleko od toga i da su imali nešto protiv ukusnog obroka s nogu. Nisu baš mogli da ih pazare na svakom ćošku (ipak je to bila tek sredina ’80-ih), ali tamo gde jesu, valjalo im je da se pripreme za poduže stajanje u redu.
Redovi su se najpre stvarali podalje od dva crvena kioska. Za zalogaj s nogu čekalo se ispred „Violete“, nekoliko kilometara od studentskog grada. No, kada su u igru ušle „Maja“ i „Vanessa“, trka za kupce je počela da podseća na maraton.
A u tom maratonu, svi su se mogli nazvati pobednicima. Novi Sad je dobio novi brend – indeks sendvič, Novosađani su opsedali dva crvena kioska, a „Maja“ i „Vanessa“ su ubirale plodove ove opsade, kako po popularnosti, tako i po broju prodatih sendviča. Do početka ’90-ih, indeks sendviču je već bilo teško izaći na crtu. Ako bi neko kojim slučajem i hteo da zakatanči dva najpoznatija gradska kioska, morao je da razmotri radikalnije mere.
Jedna sasvim obična, krvava noć
Novosađani tradicionalno slove za mirne i strpljive – sve i da im stomaci krče u sitne noćne sate, stoički će sačekati dvadesetak minuta u redu. Osim ako su, kojim slučajem, članovi obezbeđenja popularne gradske diskoteke.
Jedan dvadesetogodišnjak ovog nepopularnog zanimanja poželeo je da do svog sendviča dođe kraćim putem. Umesto na začelje podužeg reda ispred „Vanesse“, došetao je pravo na šalter u pratnji svog maloletnog prijatelja. To je, pak, zasmetalo poštenom čekaču-studentu, koji je taman trebalo da dođe na red za svoj ponoćni zalogaj.
Student Mašinskog fakulteta je lepo objasnio nestrpljivcima da ne valja gurati se preko reda. Dvojica su mu, pak, odgovorila – pesnicama. U nekom trenutku, momak iz obezbeđenja je potegao revolver za koji, naravno, nije imao dozvolu. U epilogu ovog „koškanja“, stariji student je preminuo nakon što je zaradio hitac u glavu.
Iako su pokušali da pobegnu, dvojica „hrabrih“ prijatelja su ipak dolijali policiji. Radnice kioska ostale su u šoku, kao i vlasnik koji im se ubrzo pridružio. Ali, to se nije moglo reći i za čekače ispred „Vanesse“ – u redu je dalje stajalo 20 ili 30 ljudi, očito ne nameravajući da odu. Ispratili su u međuvremenu hitnu pomoć i policiju, a onima koji su kasnije došli, prepričavalo se kako je, samo sat vremena ranije, na istom tom mestu došlo do krvavog obračuna.
Konkurencija, ali iz prikrajka
Dok se gladna grupica vladala kao da se ništa nije dogodilo, vest je idućeg jutra odjeknula Novim Sadom. U narednim danima, Novosađani su iz štampe još saznali da je vinovnik ubistva „nehatno potegao oroz“, te da je hitac ispalio „zbog gubitka kontrole nad oružjem“. Ali, to što „nije imao nameru“ da nekoga liši života, nije ga spaslo dvanaestogodišnje kazne zatvora.
Za to vreme, „Vanessa“ i njena komšinica „Maja“ naizgled nisu morale da brinu. Iako se ubistvo dogodilo praktično pred njihovim „vratima“, dva kioska sa njime nisu imala nikakve veze. Ispostavilo se, međutim, da nisu baš svi tako mislili. Samo tri dana nakon nemilog događaja, „Maja“ i „Vanessa“ su osvanule sa katancima na vratima.
Ovu odluku je donela novosadska gradska vlast, sa jednim dodatkom – da oba kioska budu uklonjena iz studentskog grada. Ipak, ispostavilo se da o tome nisu odlučivali isključivo gradski oci. Pozadina te odluke je delimično imala veze i sa ne baš suptilnom konkurencijom.
Naime, nedugo pre potezanja revolvera ispred „Vanesse“, Novi Sad je dobio još jedan restoran brze hrane. „Chicken fast food“ je otvoren u zgradi Urbisa u neposrednoj okolini studentskog grada, a za vlasnicu se govorilo da je imala veze u novosadskom Rektoratu. Ubistvo mladog studenta je za ovaj lokal došlo kao kec na 11 – takoreći, kao alibi da se starijim konkurentima pomrse konci.
Ipak, ni „Maja“ ni „Vanessa“ nisu odustajale od toga da ponovo počnu sa radom. „Maja“ je novu adresu pronašla nadomak zgrade Dnevnika na najvećem gradskom bulevaru, a „Vanessa“ na autobuskom stajalištu kod Štranda. Ova lokacijska razvojenost nije potrajala dugo – „Vanessa“ se ponovo preselila, i to na stotinak metara od svoje (ponovo) komšinice.
Stari recept i još jedna „sestra“
Ono što su oba lokala „povukla“ sa sobom bili su, očekivano, i poduži redovi. U suštini, pokušaj nokautiranja konkurencije najviše se obilo o glavu najmlađem konkurentu. „Chicken fast food“, koji je potegao veze za katančenje „Vanesse“ i „Maje“, nije bio toliko nedodirljiv u očima hiperinflacije i sankcija.
Dok je potonji naposletku zakatančila kriza, originalni tvorci indeks sendviča su (ponovo) ulazili u noviju istoriju novosadske gastro-mape. Osim lokacije i broja objekata, malo toga se menjalo i kod „Vanesse“ i kod „Maje“. Valjalo je, međutim, da se smenjuju generacije, ali i ove mlađe su mudro zaključile da im valja igrati na sigurno.
Teško da je i moglo drugačije kada neko dobro poznaje svoje kupce. Tridesetak godina kasnije, indeks sendvič se i dalje pravi na isti način, a donekle je ostao i izuzetak među brendovima – jer, osim ukusa i podužih redova, nije mu bila potrebna nikakva reklama. „Na indeks sendvič se ide kad znaš šta hoćeš da pojedeš“, rekli bi Novosađani i time saželi pobedničku taktiku dva crvena kioska: ako valja, nećemo da menjamo.
Zato su se glede ukusa menjale samo sporedne sitnice – izbor različitih priloga, pa ko voli, nek’ izvoli. Pošto se već dokazao kao oproban recept, indeks sendvič je ušao i na menije drugih restorana brze hrane. One koje su ga prve ponudile Novosađanima, „Maja“ i „Vanessa“, i dalje su tu, s tim da je „Vanessa“ kasnije dobila i sestrinski restoran.
U Novom Sadu je i njeno ime dobro poznato. „Indeks Mirjana“ još nije napunila 10 leta, ali su redovi ispred nje podsećali na one ispred „Maje“ i „Vanesse“ tokom ’90-ih. U „Vanessi“ je, pak, svojevremeno radila i rođena sestra tadašnje vlasnice, a supruge Denisa Ulsena. Docnije je pokrenula sopstveni restoran, pa bi se moglo reći da „Vanessa“ i „Mirjana“ dele isto porodično stablo.
U međuvremenu, u Novom Sadu se na gastronomskoj mapi mnogo toga izdešavalo. Brza hrana već odavno nije ekskluzivitet sa trotoara, a zgrade (kako javne, tako i privatne) načičkane su lokalima koji nude obroke s nogu. Tako je indeks sendvič, prirodno, dobio još oštriju konkurenciju. Ipak, ako Novosađane pitate, nisu baš radi da se odreknu svog brenda – i dan danas, hvale ga kao svojevrsni zaštitni znak Novog Sada.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
