• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Bal pod maskama na balkanski način: kostimi, veselje i maskirne povorke u Srbiji
    18.07.2021

    Bal pod maskama na balkanski način: kostimi, veselje i maskirne povorke u Srbiji

    Sećate li se kada ste poslednji put bili na maskenbalu? Uspomene na ove zabavne parade uglavnom nam sežu do dana kada smo imali jednocifren broj godina. Za razliku od odraslih i „ozbiljnih“, mališane odevene u omiljene kostime i nije tako retko videti.

    Osim ako se nađete u nekom od starinskih sela razbacanih širom Srbije i Vojvodine. Ovde će se i mlađi i stariji, i devojke i momci, i danas presvlačiti i paradirati, često u prilično interesantnim kreacijama. Doduše, za takvu jednu ceremoniju valjalo bi pogoditi i tajming. Iako ih uglavnom ima tokom cele godine, većina ovih maskenbala pada u dane koji nisu slučajno odabrani.

    Kada se sastanu mladenci, pastiri, medvedi i rode

    Prosečnog savremenog građanina neke od ovih parada bi mogle podsetiti na varošku verziju Noći veštica. I ovaj običaj maskiranja, danas relativno komercijalizovan, prepoznatljiv je po kostimima u koje se rado oblače i deca i odrasli.

    Isto tako, prosečnog savremenog građanina mogla bi iznenaditi činjenica da su rituali poput ovih i dalje popularni širom Srbije. Većini su zajedničke dve stvari: navlačenje kostima i atmosfera ispunjena smehom i galamom. Reč je o maskirnim povorkama ili pokladama – tradiciji koja po pravilu unese živost u uobičajenu seosku svakodnevicu. Nekoliko puta tokom godine, meštani sela u Srbiji više nisu samo obični seljani, već i učesnici veselih povorki skriveni iza raznih autfita.

    To mogu biti stare, pohabane haljine ili svečana odela i venčanice. Za pojedine kostime bi se na prvi pogled, pak, teško razaznalo šta su. Tako se, recimo, uz mladu i mladoženju kao „glavne junake“, može spaziti i grupica pastira sa glavama zavijenim u bele, platnene tkanine.

    Ovakve procesije se mogu videti po šumadijskim selima, delovima istočne Srbije i ponegde u Vojvodini. Neobične, bele maske katkad su „našminkane“ raznim bojama, dok učesnici po pravilu nose i odgovarajuće aksesoare – drvene korpe, balone ili štapove sa zvonima. Osim razdraganih pratioca novopečenih mladenaca, u povorkama nekada hodaju i medvedi, rode i životinje sa rogovima, a asortiman kostima se razlikuje i u delovima Srbije po kojima paradiraju ove ceremonije.

    Maske i prolećni svatovi, Suncu u čast

    Za razliku od komercijalnih maskenbala, ove arhaične povorke nisu služile isključivo zabavi. U međuvremenu delimično i jesu poprimile zabavni karakter, pogotovo u savremeno doba, ali njihovo značenje postaje jasnije nakon konsultacije sa etnologijom i antropologijom.

    Tako se saznaje da, osim samih povorki, ni maske i aksesoari nisu nasumično odabrani. Maskenbali poput ovih postoje još od davnina, a paradiranje svatova, pastira i raznih predstavnika životinjskog carstva uklapalo se i u godišnji kalendar.

    Nije, prema tome, svejedno da li će neka od povorki paradirati u proleće ili u zimu. Ova „pravila“ su dodatno ustanovljena pojavom hrišćanstva. Maskirne povorke se stoga vezuju za najveće hrišćanske praznike, a dele se na Božićne, Petrovske, Uskršnje i Gospojinske poklade.

    Njihova izvorna tradicija, pak, seže još u antičko doba. Ono što su za hrišćane postale praznične poklade, za Rimljane i Grke su bile dionisije i bahanalije. Za razliku od „mlađih“ učesnika povorki, narod je u drevna vremena bio neuporedivo više povezan sa prirodom. Smene godišnjih doba poistovećivale su se sa ciklusom rađanja i umiranja, a jednu od glavnih uloga u ovim ritualima imalo je Sunce. Otuda se i ljudi u savremenim maskirnim povorkama ugledaju na tradiciju kojom se odavalo poštovanje prirodi.

    Kako su se maskarade prilagodile hrišćanstvu

    Dok nisu postali delom hrišćanskih običaja, maskenbalima u čast prirode dodavalo se i malo magije. Primera radi, nakon duge, hladne zime slavio se dolazak toplijih dana, kada se i cela priroda budila. Okupljen pod maskama i u veselom raspoloženju, narod je pomagao da se ponovo rodi mlado Sunce.

    Ponešto od te magije su zadržali i hrišćanski rituali pod maskama. Kako su i hrišćanski praznici padali u različita godišnja doba, tako su se, primera radi, maskirane povorke koledara organizovale od svetog Ignjatija do Bogojavljenja. Najviše se ipak slavilo uoči drugog najradosnijeg praznika – „maskenbali“ su počinjali sedme i osme nedelje pre Uskrsa, dok su bele ili velike poklade (padale su poslednjeg dana u nedelji pred veliki post) i danas među najvećim koje se mogu videti širom Srbije.

    U svemu tome su i maske imale važno mesto. Mada je i kostimisanje ostalo kao deo nasleđa predhrišćanskog doba, hrišćani su verovali da maskiranjem pomažu da priroda ponovo oživi.

    Istina, prvi kostimi su bili prilično jednostavni – povorke su išle u starim, pohabanim krpama. Narod je verovao da se pre dolaska proleća (dok je priroda još „mrtva“) Zemlja otvara i iz nje izlaze upokojeni preci. Kada priroda i Sunce počnu da se razbuđuju, početak novog života simbolično su pozdravljale povorke nalik svadbenim.

    Veselje i razonoda na tradicionalan način

    Poklade u čast buđenja prirode poznavale su se po mladenačkom paru odevenom u odelo i venčanicu. Međutim, u Srbiji tokom 19. i početkom 20. veka žene još uvek nisu učestvovale u povorkama. Stoga su u pokladnim svadbama isprva i mlada i mladoženja bili muškarci. Kada se ovaj običaj promenio, svečane povorke su postale sinonim za dobru zabavu.

    Dok je narod verovao da se venčanjem začinje novi život, u mnogim delovima Srbije (najčešće na severu) postojale su i svojevrsne imitacije pogrebnih povorki. Međutim, u ovim ceremonijama se nije tugovalo jer se umesto poznanika i prijatelja „sahranjivala“ zima. Daljim konsultovanjem etnologije, nailazi se i na stare običaje gde se paradiralo u kostimima nalik bundama sa prevrnutom dlakom. Uz to su se nosile klepetuše i zvona, te su ove povorke bile i prilično bučne.

    Često su se pritom viđali kostimi rode i medveda, koga je slovenski narod poštovao kao žitnog demona. Njega je valjalo umilostiviti kako bi s proleća rodilo žito. Osim proleću i Suncu u čast, kostimirane povorke su imale zadatak da rasteraju zle sile, a to se činilo zveketanjem, udaranjem u zvona i glasnim smehom.

    Šalom i smehom protiv nečastivih sila

    Maskarade poput ovih su u narodu oduvek bile popularne. Mogle su se videti u centralnoj i istočnoj Srbiji, kao i u južnom Banatu, mahom u sredinama gde je živelo više nacija. Mada im tradicija seže do vremena pre hrišćanstva, narod je povremeno u njih umeo uvesti i razne inovacije.

    Naime, maskirani učesnici su imali jasan cilj: rasterati zlo, razbuditi prirodu i postarati se da godina bude plodna. Ovo je, sa druge strane, ostavilo prostora i za zbijanje šala. Primera radi, ’80-tih godina prošlog veka, meštani sa juga Vojvodine umeli su tokom ovih rituala napuniti svoje korpe časopisima lascivnog sadržaja, a potom sa njima paradirati po selu.

    Iako začinjen šalom, i ovaj „modifikovani“ ritual je (simbolično) pomagao plodnost zasejanih polja. Sem toga, šala i smeh su bili najubojitija oružja protiv zlih sila – bučne povorke bi ih sprečavale da naude meštanima. Da Srbija (pa i čitav Balkan) u tome nisu izuzeci, svedoče i maskirne povorke koje su paradirale širom Evrope. Mada im je antičko i predhrišćansko poreklo svima slično, različiti narodi su ih u međuvremenu prilagodili sopstvenim običajima i načinu života.

    Pritom, sam običaj kostimiranja, kako se smatra, ima i psihološku simboliku. Pretpostavlja se da je sa skrivenim licima mnogo lakše ispoljiti nešto što narodu smeta ili ga raduje, čime se dobija i „dozvola“ za slobodnije ponašanje.


    *Naslovna fotografija: Zblagojevic