Nisu baš sve onakve kakve ih znamo iz najmlađih dana: simpatične i brižne, toplih očiju i još toplijih zagrljaja. Kao deci, bake su nam uglavnom ostale u sećanju kao svojevrsni primerak „mitskih bića“. Uvek su za nas imale specijalni slatkiš i volele nas više nego mame i tate.
Zvuči kao početak (ili kraj) kakve bajke za laku noć – osim što bakice u bajkama ne liče uvek na one stvarne. Često i to budu svojevrsni primerci mitskih bića, i to nimalo slatkih i punih ljubavi.
A ovaj specifičan „primerak“ bake plašio je decu ne samo (s)likom i prilikom, već i svojim nimalo bajkovitim vladanjem. Kako se loš glas čuje dalje od doborog, tako je bakica iz ovih priča izgradila prilično nezgodnu reputaciju.
Kada je i odakle tačno došla, samo se približno nagađa. Ipak, starica po imenu Jaga zauzela je kultnu poziciju među slovenskim mitskim bićima. Da li zbog njenog neobičnog prebivališta – kuće koja je imala noge – ili još neobičnijeg ponašanja prema najmlađima – koji su umeli da završe kao obrok – tek, Baba Jaga se bez greške prepoznavala kao jedna od najnezgodnijih mitskih napasti.
Od gospodarice slovenskih mitova...
Štaviše, Baba Jagina slika i prilika nije se zadržala samo u okvirima slovenske mitologije. Daleko je prešla i geografske granice, pa su je upoznala deca (i odrasli) počev od Rusije i Engleske, do Amerike, Japana i Kine.
I baš zato što je „proputovala“ solidnu kilometražu, dobila je i solidan broj varijacija na temu. Ipak, tema je manje-više ostala ista. Baba Jaga se večito klackala između zločeste stare veštice i još zločestije maćehe, a neretko se ne bi ni klackala: bila je otelotvorenje i jedne i druge.
Ali, prva njena otelotvorenja nisu bila u slovima i rečima. Bili su to drvorezi koji datiraju iz 17. veka, ali se slutilo da je povlačila paralelu i sa grčkom mitologijom. Podsećala je boginju Persefonu koja je vladala prirodom, prolećem i podzemnim svetom, čak i na Kalipso, čije ime je opisivalo boginju sakrivenu na svom idiličnom ostrvu.
Sve u svemu, Baba Jagina pojava po pravilu asocira na divljinu (naročito šumu), odakle je i ušla u narodne priče slovenskog podneblja. Naročito su o njoj pisali Rusi, i to prvi put 1755. godine, do kada seže prvi pisani trag.
U prošlosti je, pak, pretežno i ostajala na stranicama ruskih narodnih bajki. Najviše je fascinirala (i plašila) svojom nepredvidivom i prgavom prirodom, ali i pojedinim nesvakidašnjim navikama.
...do (anti)junakinje stripova i filmova
Drugačije nije ni moglo: iako jesu poznati po živopisnim crticama, slovenski mitovi ni u slučaju Baba Jage nisu oskudevali u bizarnim detaljima. Šta bi drugo osim (pretežno) zaziranja izazvala starica koja jede radoznalu decu, a njena kuća hoda šumom na kokošijim nogama?
Doduše, umela je, kao što to veštice uglavnom čine, i da leti. Jedino što nije odletala predaleko od zemljinog tla, a imala je, umesto metle, ogroman avan sa tučkom. I mada najčešće u pričama portretisana kao neko sa kim se ne valja kačiti, Baba Jagi je uspelo da se izdvoji u plejadi sličnih mitskih stvorenja.
U nekom trenutku (tačnije 1874. godine), išetala je iz priče i u partituru Modesta Musorgskog. Ruski kompozitor je jedan od stavova svojih „Slika sa izložbe“ nazvao po njenoj hodajućoj kolibi, a vremenom je počela da dobija i modernije verzije.
Njenim likom i delom su bili inspirisani književnici i umetnici širom sveta: od čuvenog Nila Gejmena, do japanskog animatora Hajao Mijazakija. „Uskočila“ je i u scenario za filmove o Džonu Viku, ali i u nebrojene horor priče i za decu i za odrasle. Ali, postojala je jedna crta zbog koje Baba Jaga nije bila ni sasvim obična veštica – moglo joj se obratiti i kada se upadne u nevolju, jer je pomagala svojom mudrošću i lukavstvom.
Doduše, ne bilo kome, već samo onome ko to zasluži i pregrmi njena iskušavanja. A retko je u mitologiji bilo veštica nalik njoj, koje su mogle biti i zlikovci i dragoceni pomagači – samim tim, i veštica koje su, poput Baba Jage, izazivale i poštovanje i strah. Češće je, ipak, izazivala ovo drugo, za šta joj nije trebala nikakva magija.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
