Novosađani bi mogli mnogo čime da se pohvale – da je njihov grad drugi po veličini u Srbiji, da su im Austrougari ostavili bogato kulturno i arhitektonsko nasleđe, da je kultura u Novom Sadu visoko na listi prioriteta, ili da je jedan od novosadskih mostova potukao evropske rekorde...
Ali, imati most koji zapravo ne postoji – to je već prilično zaboravljena stranica iz perioda onog Austrougarskog nasleđa. Taj „nepostojeći“ most je, zapravo, postojao samo u planovima gradskih otaca, koji su, vodeći se potrebama i logikom, odlučili da jedan pravi, postojeći most ipak nije dovoljan.
Do izmaka 19. veka, taj jedini postojeći most je bio železnički most preko Dunava. Otvoren je 1883. godine, ali je imao i jednu manu – služio je vozovima, a ljudima kako kad. Osim, naravno, ako bi se ti ljudi nekuda zaputili vozom.
Važnim ljudia na čelu grada, a okupljenim u novosadskom Magistratu, bilo je jasno da jedan most ipak nije dovoljan. Imali su Novosađani i drugi, nije da nisu, samo što je taj drugi most bio – pontonac. A to je značilo da bi ipak bilo lepo da Novi Sad dobije makar još jedan, drumski most.
Magistrat je sve to lepo osmislio, ali nije bio svemoguć. Trebalo mu je odobrenje „odgore“, a sledeći „odgore“ je bio Franja Josif.
Dakle, projekat je najpre morao da aminuje austrijski car. Jedna od delegacija novosadskog Magistrata, a udružena sa ministarstvom u Pešti, izvolela je da caru obrazloži plan i program izgradnje mosta.
Projekat je, naime, predviđao da se novi most uklopi u tadašnji ambijent, a što je još važnije – da nije u „svađi“ sa izgledom Petrovaradinske tvrđave. Gospodin profesor koji je projekat izradio, doktor Silard Zjelinski iz Budimpešte, zamislio je da most nalikuje onima na Dunavu u Pešti – odnosno, da bude od gvožđa i betona, sa konstrukcijom koju pridržavaju lanci, sa dve kule i na dva rečna stuba.
Dr Zjelinski je razmišljao o još jednoj „sitnici“: ako bi most kojim slučajem bio napadnut, valjalo ga je moći odbraniti. Zbog toga je predvideo i dve stražarnice za dve omanje vojne jedinice.
A cena? Prava sitnica: 3,8 miliona kruna, prema tadašnjim proračunima. Ipak, austrijskom caru Franji je projekat bio prilično interesantan – samo, to što ga je car aminovao, nije značilo da je projekat baš svima bio interesantan.
Naime, tadašnja vlada u Pešti se nije mnogo „cimala“ oko odobravanja novčanog zajma. Po sistemu „bavićemo se time drugi put“, novom drumskom mostu je jedino ostalo da sačeka taj „drugi put“. I tako je ostalo narednih – desetak godina.
Ako je peštanska vlada već bila tako ležerna, to se nije moglo reći za situaciju u Evropi – pre svega onu političku. Kada je zagrmeo Prvi svetski rat, poslednje što je bilo kojoj vladi padalo na pamet je bila izgradnja novog mosta. No, iako nije dobio most sa kulama i nalik na peštanske, Novi Sad je podigao svoju, takoreći, low budget varijantu mosta.
Bio je to Poćorekov most, izgrađen 1915. godine. Umesto betonske i gvozdene konstrukcije je imao drvenu, ali i (ratna) vremena su bila takva – daj šta daš.
Ispostaviće se i da je Počorekov most bio žilaviji nego što bi se pomislilo. Za razliku od većih i po konstrukciji jačih, kroz ostatak Velikog rata se provukao u komadu, što se ne bi moglo reći za mostove stradale tokom ovog i narednih ratova.
Naposletku, prvi drumski most je platio svoj danak 1924. godine. Nije ga srušio ni neprijatelj ni njegovi nasrtaji ili bombe, već led naspram kojeg drvena konstrukcija nije imala šanse. U međuvremenu, ideja o mostu koji se dopao i austrijskom caru odavno je postala passé, a Novi Sad je na sledeći, pravi i postojeći drumski most, sačekao još narednih desetak godina.
Naslovna fotografija: Depositphotos
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
