Za čoveka Vilsonovog kova, koji je u državnim pitanjima važio za vičnog i pragmatičnog, jedan od imperativa bio je da savezničkim vladama, a time i Vladi Kraljevine Srbije, pripadnu velikodušne novčane pozajmice. Ovi su krediti pokrivali pomoć namenjenu kako ratnim zarobljenicima, tako i porodicama stradalih vojnika – od medicinskih potrepština, do hrane i naoružanja.
Zdušno na strani okupirane Kraljevine
U velikoj meri je to bila i zasluga predsednikovog dragog prijatelja Pupina. Diplomatska uloga kojom je, između ostalog, predočavao teško stanje u Srbiji, budila je u američkoj javnosti i kod samog predsednika duboko saosećanje prema nevoljama, ali i divljenje srpskim vojnicima i civilima na nepokornosti i snazi. Od dvojice prisnih prijatelja, udruženih u nameri da svim silama podrže Srbiju, ova misija je postala prioritet za oba prijateljska naroda.
Ipak, nije bilo dovoljno ostati na ohrabrujućim rečima. Ne oklevajući u podršci Pupinu, Vudro Vilson decembra 1917. godine ugošćava misiju Kraljevske srpske vlade u SAD. Prvi čovek Amerike uočio je u njenom delovanju ideje za koje se i sam zalagao: od jamčenja demokratije, do prava jednog naroda da živi u slobodnoj i nezavisnoj državi.
Na dnevnom redu se našlo i pitanje formiranja nove južnoslovenske države – predsednik Vilson je i ovde bio na strani Mihajla Pupina, podržavajući njegovo zalaganje u očuvanju spornih delova teritorije Kraljevine.
Međutim, sva ova načela, pobrojana u Vilsonovih čuvenih „Četrnaest tačaka“, nisu u potpunosti naišla na saglasnost drugih zemalja saveznica. U međuvremenu, nepune dve godine pošto su se SAD neformalno pridružile Antanti, Veliki rat je najzad okončan. Srbiji je, pak, i pre toga ukazano posebno priznanje, kada je u Sjedinjenim Državama ustanovljen „Srpski dan“.
Saveznik, nobelovac i doživotni prijatelj Srbije
28. jula godine 1918., u crkvama širom SAD pročitana je objava koju je svetska istorija upamtila kao presedan. Na četvrtu godišnjicu austrougarske objave rata Srbiji, proglasivši taj datum kao „Srpski dan“, Vudro Vilson je iskazao do tada najdublje poštovanje prijateljskom narodu.
Beskompromisna borba za slobodu, ali i žrtve koje je pretrpela u Velikom ratu, odlučili su o tome da Srbija stekne predsednikovu naročitu naklonost. Tome je svakako presudilo i ogromno zalaganje njegovog prijatelja i konzula Pupina, a uz proglašenje „Srpskog dana“, Vudro Vilson je naložio i nesvakidašnji gest: srpska zastava zavijorila se na Beloj kući, te na svim javnim ustanovama i crkvama.
Ovakva počast, o kojoj se izveštavalo i u američkoj štampi, ukazana je još samo jednoj zemlji u svetu – Francuskoj. Međutim, predsednik Vilson je ostao na strani Srbije do samog kraja mandata. Važna uloga mu je pripala i na Pariskoj mirovnoj konferenciji, gde se od januara 1919. do januara 1920. godine odlučivalo o odredbama mira i potpisivanju mirovnih sporazuma.
I ovoga puta, uz podršku Mihajla Pupina, Vilson je istrajavao u borbi za nacionalne interese Srbije. Ipak, mnoge su nesuglasice pratile raspravu oko njegovih „Četrnaest tačaka“. Ni samom predsedniku, kao glavnom pregovaraču SAD, na kraju nije pošlo za rukom da ih u potpunosti sprovede. Uprkos tome, zalaganje u mirovnim pregovorima mu je 1919. godine donelo Nobelovu nagradu za mir, dok je SAD u međuvremenu, 7. februara iste godine, priznala i novoustanovljenu Kraljevinu SHS.
Vudro Vilsonu se uskoro odužila i njena prestonica. U Beogradu je između dva rata imenovan Vilsonov trg (danas Savski trg), a izgradnja spomenika američkom predsedniku, isprva inicirana 2018. godine, aktuelna je i danas.
Prvi deo priče:
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
