U senkama Velikog rata, Srbija je, iako desetkovana žestokim neprijateljskim udarima, u jednom od najvećih svetskih sukoba stekla i beskompromisnu podršku. Dok su joj Francuska, Rusija i Britanija već bile osvedočeni saveznici, dotle se još jedna velika sila spremala da stane na njenu stranu.
U tome je prednjačila figura ozbiljnog lika, tim pre što je stajala na čelu te velike sile. Tomas Vudro Vilson, 28. po redu predsednik SAD, bio je državnik koji se zalagao za još jedno tesno savezništvo. Ipak, ratne godine od 1914. do 1918. bile su turbulentne za obe strane. Srbija je zbrajala gubitke i razaranja, dok je Sjedinjenim Državama postalo jasno da neće još dugo moći da zadrže neutralnu poziciju u ratu. Međutim, da nije bilo ovog savezništva, pitanje je da li bi se u dalekoj Americi obeležavao „Srpski dan“.
Kada naklonost ne haje za granice
Tomas Vudro Vilson, koji se kao predsednik SAD našao pred izbijanje rata 1913. godine, smatra se zaslužnim za to što su se u njegovoj zemlji probudile simpatije prema srpskom narodu. Amerika se držala po strani gotovo pune dve godine, da bi tek aprila 1917., kao neformalna, „produžena sila“, stala na stranu Antante i objavila rat Nemačkoj.
Američkoj javnosti se to nije dopalo, ali sporna odluka je pala budući da su Nemci, umesto da ispoštuju neutralnost SAD, otvorili napad na međunarodne brodove. SAD su u tom trenutku imale prednost, jer njihova dobro opremljena vojska još nije pretrpela kontranapade.
Za to vreme, srpski vojnici su već prebrodili golgotu u Albaniji. Ono što je od vojske ostalo, ponovo je prikupilo snagu ne bi li se probojem Solunskog fronta vratilo u Srbiju. Iako podalje od direktnih sukoba (i još dalje od hiljadama kilometara daleke Srbije), Amerikanci su dobro znali kakvu je agoniju prošla Kraljevina na Balkanu. Bilo je sa njihove strane saosećanja sa srpskim narodom, ali i divljenja zbog istrajnosti u najtežim godinama rata.
To nije bio prvi put da se o Srbiji govori u pretežno pozivitnom svetlu. Američka štampa je poštovanje i simpatije iskazla i nekoliko godina ranije, izveštavajući o hrabroj borbi Srbije u Prvom balkanskom ratu. Ipak, velikom prijateljstvu dva naroda vodilo je tih godina prijateljstvo jednog Srbina i jednog Amerikanca.
Privrženi prijatelj naučnik
Banaćanin po poreklu, Mihajlo Pupin je u dalekoj Americi bio sve samo ne stranac. Na drugoj obali Severnog Atlantika već je prošao put od studenta, naučnika, pronalazača i profesora, da bi ga Kraljevina 1912. godine imenovala za počasnog konzula u SAD.
Slavni istraživač nije štedeo napora kako bi Srbija, kada se ponovo zaratilo 1914. godine, dobila svu neophodnu podršku. Bio je neumoran u nastojanjima ne samo da pribavi pomoć za vojsku i narod, već da pronese i glas o njihovom stradanju. Kada je Vudro Vilson došao na čelo velike sile, Mihajlo Pupin, u to vreme figura značajnog političkog uticaja, učvrstio je i prijateljstvo sa prvim čovekom SAD.
Tako je u američkoj javnosti skrojen diskurs o jednoj nevelikoj, ali dostojanstvenoj državi koja nije posustala u pružanju otpora okupljenima u Savezu centralnih sila. Time je nastala analogija sa Američkom revolucijom i borbom za nezavisnost, a činjenica je da je i američka javnost bila na strani Srbije.
Za to vreme, prijateljstvo američkog predsednika i srpskog konzula odlučilo je i o stavu SAD prema Kraljevini. Ulazak Amerike u rat, doduše, nije tekao glatko – valjalo je privoleti Kongres na podršku kako bi aminovao pristupanje Antanti, te vešto manevrisati u sporazumima sa savezničkim zemljama.
Nastaviće se...
*Naslovna fotografija: Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
