• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Šarengrad na padinama Zlatiborskog okruga (2. deo): od prirodnih fenomena do tradicionalnih užičkih brendovav
    20.05.2021

    Šarengrad na padinama Zlatiborskog okruga (2. deo): od prirodnih fenomena do tradicionalnih užičkih brendovav

    Do sredine 19. veka, u varoši među padinama Zlatiborskog okruga živelo je jedva preko tri hiljade duša. Iako se danas čini prilično ušuškanim, Užice i njegova okolina svedočili su dinamičnim istorijskim zbivanjima.

    Kao i u celoj Srbiji, ona najdinamičnija su se događala tokom srednjeg veka i kasnije vladavine Turaka. Pre svega, ovaj kraj je bio interesantan zbog svog geografskog i strateškog položaja, dok je stari užički grad (odnosno, tvrđava oko koje je kasnije nastala i varoš), bio neprekidno žarište sukoba i teritorijalnih osvajanja.

    Napokon se s kraja 19. veka u Užicu osetila drugačija dinamika. Varoš se počela širiti i postajati gradom, a u njemu su zaživeli najpre zanati i trgovina. Za njima se pokrenula i industrijska proizvodnja, a grad je, od strateškog, postao važan administrativni centar. To i dalje nije značilo da će se dinamični istorijski momenti na tome i zaustaviti.

    Grad, republika i još jedna legenda o imenu

    Do ’40-tih godina prošlog veka, grad na obali Đetinje poneo je i titulu „republike“. Nova turbulentna dešavanja ponovo su Užice načinila vojnim i političkim središtem. Dok su okupatorske snage 1941. godine već uveliko pokoravale Srbiju, užički okrug je ipak uspeo da izvojeva kratku pobedu.

    Teritoriju su tada odbranili i zauzeli narodni oslobodioci. Grad je postao centar Užičke republike, sa sopstvenom zastavom i sopstvenom podelom vlasti. Pobeda je, međutim, bila kratkog daha – u tada jedinoj slobodnoj jugoslovenskoj teritoriji, oslobodioci su uspeli održati otpor svega dva meseca. Do kraja iste godine, Užice iznova pada u neprijateljske ruke.

    Ponovni procvat grad doživljava po završetku Drugog svetskog rata. Na noge su sada stale i privreda i kultura, te je Užice postalo jednim od većih centara zapadnog dela Srbije. Nakon toga je na noge stalo i obrazovanje: pored muzeja, pozorišta, biblioteke i Gradske galerije, sve više mladih Užičana sedelo je u klupama osnovnih, srednjih i viših škola.

    Kako je ponovo postao grad sa procvalom proizvodnjom, Užicu se počelo pripisivati još jedno poreklo imena. Naime, nekada se u ovom kraju najviše proizvodila užad. Služila je da se njome vezuju snopovi žita, a užad je iz Užica stizala i do ostalih krajeva Balkanskog poluostrva.

    Otuda je ceo grad bio na veoma dobrom glasu. Međutim, užadi su tobože bile prilično male, pa su ih otuda zvali „užice“. Iako je veza sa imenom nedvosmislena, izvesno je da je i grad već dugo vremena nosio svoj naziv. Veruje se stoga da je ova anegdota najverovatnije potekla iz naroda.

    Planinski biser iznikao iz tesnih oranica

    Otkako su pročešljali sve raspoložive teorije o imenu grada na Đetinji, etimolozi su najviše istine pripisali četvrtoj varijaciji na temu. I njena verovatnoća je ostala upitna, ali čini se da oko nje ima i najmanje nedoumica. Po toj verziji, Užice je dobilo ime po dugačkim, uzanim njivicama na kojima je kasnije iznikla varoš.

    Štaviše, na pomen grada (i to sa obe strane reke) nekada se mislilo samo na užičku tvrđavu. Izvan njenih zidina, odnosno tu gde su bile uske njive – „užice“ – kasnije su počeli da se naseljavaju i lokalni žitelji.

    Ostaje i činjenica da je ime grada bilo poznato poslednjih 700-tinak godina – otkako se prvi put naziv „Vsice“ pomenuo u dokumentu iz 1329. godine. Ipak, zbog lokacije je ostao prepoznatljiv, pre svega, po svojim prirodnim lepotama.

    Tome je kumovala i blizina dve, po mišljenju mnogih, najlepše planine u Srbiji. Od Užica se za kratko vreme stiže do Zlatibora i Tare, a i sam grad je ušuškan među krošnjama listopadnih stabala i četinara.

    Kako su leptiri postali zaštićeni stanovnici Užica

    Baš poput dinamične istorije, tako i priroda užičkog kraja nosi sebi svojstvenu dinamiku. Pored bujnih, zelenih krošnji, planinski reljef je ovde izdubio pećine, dok planinama teku krivudave reke, vodopadi i bistri izvori. Uz valovite padine okolnih brda, nadomak samog grada se usekla i klisura reke Đetinje.

    Sa valjanim razlogom je proglašena Predelom izuzetnih odlika. Specifična po svojoj ekologiji, u klisuri Đetinje nastanila se riznica unikatnih vrsta bilja. U njoj se naselilo i 17 vrsta leptira – ubedljivo najviše u celoj Srbiji – dok je priroda klisuru preobrazila i u jedan od najlepših kanjona u zemlji.

    Pored kanjona je tu i Plaža, udešena pod ruševinama nekadašnjeg Starog grada. Užičanima služi dvojakoj svrsti: pored šetališta na njoj postoji i staza zdravlja, te u samom centru grada tvori jedinstvenu oazu.

    I miris i ukus: slavni gastronomski brendovi užičkog kraja

    Sa svojom živopisnom prirodom, užički kraj krasi ambijent ponešto drugačiji od ostalih gradskih sredina. Za razliku od tipičnih betonskih „džungli“, ovde se zbog planinskog vazduha neuporedivo lakše diše. Lakše je odmoriti se i od zamorne gradske vreve, ali je tome zaslužna još nekolicina lokalnih „trejdmarkova“.

    Ako je suditi po besprekorno uređenim kućicama nadomak grada, lako bi bilo proceniti da su i meštani ovog kraja predustretljivi i vedri. Ono što se još pročulo daleko izvan grada svakako je i tradicionalna, lokalna kuhinja. Za one koji ne štede na veličini porcije, gastronomski brendovi Užica postali su i jedan od dobro mu znanih sinonima.

    Štaviše, užička trpeza obiluje brojnim slasnim đakonijama. Teško da bi iko ostao gladan pored domaće proje i pršute, slanina, kobasica, sira i kajmaka, po pravilu spravljenih po proverenoj tradicionalnoj recepturi. Još teže je odoleti lokalnim gurmanlucima čiji mirisi i ukusi u svakome bude hedonistu. Po takvom jednom specijalitetu, Užice se pročulo i kao jedinstven gastronomski kraj: komplet lepinja, još poznatija i kao „lepinja za sve“, može se pojesti samo u ovom gradu.

    Moderna oaza na raskršću balkanskih ruta

    Osim slasnih đakonija, na užičkim trpezama u izobilju ima i onih ljućih. „Ljute“ postanu kada ih majstori valjano sprave, jer je užička rakija jedna od najčuvenijih u Srbiji.

    Na imanjima koja su nasledili još od pradedova, lokalci u ovom kraju po pravilu verno neguju tradiciju proizvodnje domaće rakije. Stoga je rakija postala još jedan užički brend raznovrsnih ljutih ukusa: od kruške, šljive, jabuke, drena, kleke i duda. Budući da se sam grad nalazi na nadmorskoj visini od preko 400 metara – i to već okružen izuzetnim prirodnim lepotama – tako i užički brendovi svoj kvalitet duguju specifičnom podneblju.

    Od istorije i legenda o imenu, do idiličnih krajolika, Užice se na mapu Srbije ubeležilo kao šarena riznica lokalne tradicije. U međuvremenu, od uzanih njivica podno urušene tvrđave, na obalama Đetinje izrastao je moderan grad. Zbog svoje interesantne lokacije, Užice se našlo i na svojevrsnom raskršću do koga putevi vode iz svih pravaca. Uzduž se do njega se stiže na polovini puta između Beograda i Podgorice, a popreko, između Sarajeva i Niša. Kojim god putem pošli znatiželjni namernici, sigurno će pronaći bar jedan razlog da se na ovoj raskrsnici nakratko zaustave.

    *Naslovna fotografija / Ванилица