Prostodušni i vedri, južnjaci se širom Srbije ne poznaju samo po temperamentnom držanju. Odaće ih i lokalni vokabulari, ponekad i prilično nepoznati ako im u grad dolazite sa strane. A kada se ušemite sa vokabularima južnih krajeva, znaćete već i da li ste sreli Nišliju, Zaječarca, Novopazarca ili Vranjanca.
Nakon toga vam ni kragujevčanski za razumevanje više neće teško pasti. Tamošnji sleng se poznaje i govori i u drugim krajevima zemlje, a lingvisti bi rekli da Kragujevac (pa i cela Šumadija) ni ne obiluje lokalizmima u tolikoj meri. Osim ako više vremena provedete po tamošnjim ulicama i čaršiji.
Čiste fizike i velikodušne dame šumadijske
Osim u Kragujevcu, „cirkanje radže“ se odomaćilo praktično u svakoj domaćoj kafani. A iz dobre kafane se po pravilu „pali“ tek pred fajront, taman da se od žestoke kapljice očas posla „zakunta“.
Tako bi zakuntao i ko god ostane „zemljosan“ (trešten pijan). Ipak, nije isto kada je neko nacvrcan „pustio buvu“ (proširio kakvu neistinu) ili „baronisao“ (izgovorio besramnu laž). Ipak, pristojniji Kragujevčani bi za redovne kafanske goste rekli da su „dokonjaši“ – iliti, besposličari i zgubidani. Ako spadaju u „lelemude“ (što je još teža kategorija zgubidana) pa u životu ništa korisno ni ne rade, verovatno im ne gine da se „ubule“ (zapadnu u dugove).
Međutim, neki od kolokvijalnih izraza nisu toliko fini, pa kada se neko zaceni od smeha, Kragujevčani vele da se „pocepao k’o šifonske gaće“. A da se i kletve mogu izreći na kreativne načine, svedoči mantra „da bog da ti se u kući sve posušilo, osim veša“.
Kragujevački sleng je ipak poznavao i nimalo laskave komplimente – pogotovo one kojima su se nekada častile dame. Iako ih je iz svakodnevnog govora mahom potisnula politička korektnost, nisu sasvim iščezli izrazi poput „torokuše“, „alapače“, „drombulje“ ili „čukljunke“. Više nipošto nije pristojno za devojku reći da je „pikljava“ (veoma ružna), ali da je „velikodušna“ – to je već nešto drugo.
Zavarao bi se ko za takvu devojku pomisli da je velika srca. Takav kompliment će joj se udeliti u Gruži i obližnjim selima, gde se „velikodušnom“ smatra devojka sa bujnim poprsjem. U suprotnom smeru gore ka Rači, velikodušnu devojku još zovu i „karađorđuša“, što bi se moglo tumačiti činjenicom da je ovo rodni kraj vožda Karađorđa.
Gružanima će se često oteti još poneka, samo njima svojstvena fraza – poput „čiste fizike“, koja nema veze sa naukom, već sa teškim fizikalisanjem. Zadržao se i izraz kojim se oslovljavaju osvedočene tvrdice, a za koje se veli da vazda imaju „zmiče u džepu“.
I grad kulture ima svoje lucprde i luftike
Ako ste se iz Šumadije „otoič“ uputili ka severu (od Beograda ka Bačkoj sada možete i novim, brzim „ajzlibanom“), vaš novosadski „gari“ će vas otpozdraviti sa „Di si, braćala!“. Odete li na „Đavu“ pa usput prošpartate kroz centar grada, nećete proći Dunavskom, već „Dunaavskom“ ulicom. Gari će vam objasniti da je drugi akcenat novosadskiji od prvog, a osim govora standardno razvučenog u nedogled, tu je i popriličan broj tuđica.
Novosađani su svoj vokabular upotpunili nemačkim, engleskim, mađarskim, turskim, pa i francuskim izrazima. Oni stariji se već odavno gube iz svakodnevnog govora, pa biste opet morali da konsultujete rečnik za izraze kao što su „šlajpik“ (novčanik), „laboška“ (šerpica) ili „jauzna“ (užina).
Postoje i izrazi koje biste u rečniku teže pronašli, jer ih Novosađani, u pokušaju da ih prisvoje, nisu baš najbolje čuli. Tako su i voz (od nemačkog Die Eisenbahn), umesto u „ajzenban“ prekrstili u „ajzliban“. Slično se dogodilo i sa pernicom iako nije u pitanju strana reč, pa bi i danas mnogi rekli da nisu znali da je novosadska verzija – „peratonica“ – zapravo jezički nepravilna.
Osim par (nepravilnih) izuzetaka, u novosadskom govoru su strane reči već generacijama odomaćene. Pored doručka se zadržala i nemačka reč „fruštuk“, noćni stočić je ostao „natkasna“, a umesto zavesa se na prozore kače „firange“. Prisvojila se i pokoja reč iz engleskog jezika, ali su i nju Novosađani donekle prilagodili.
Tako se za dobrodržeću gospodu može čuti da su „džentrije“, što bi bila novosadskija verzija reči „gentry“. Ipak, najpopularniji izrazi su izvorno ovdašnji – kao što su „gari“ (ortak) ili „gornjak“ (teksas jakna), ali i „luftika“ (neozbiljan ili neodgovoran čovek) i „lucprda“ (otkačena, luckasta devojka).
Kad Lala namesti šufnudle pa ih metne na astal
Dok su se lokalizmi u vojvođanskoj prestonici oduvek shvatali ozbiljno, usvojili su ih u međuvremenu i žitelji širom severa Srbije. Ipak, Novosađani su u svom novosadskom govoru zadržali makar osnovna gramatička pravila.
To se ne bi sasvim moglo reći za susedni Banat: ovde se reči i rečenice otežu još dalje u nedogled, ali se Banaćani često zaborave pa izostave i koji padež.
Ako su južnjaci prostodušni i vedri, takve su i Lale u Banatu – samo u mnogo usporenijoj varijanti. Pošto su i oni, poput Nišlija, pomalo u svađi „s padeži“, za lalinski jezik ume da se kaže i da je „paorski“. Banaćani bi takav epitet shvatili u šaljivom kontekstu, jer su i sami, onako dobrodušni, skloni da se „šegače“ i budu „vickasti“.
I u Banatu su se, pak, odvajkada odomaćile reči nemačkog, turskog i mađarskog porekla. Ipak, lokalci su ih još više iskrivili nego njihovi susedi u Bačkoj, što u nedostatku ponekog padeža tvori specifičan lokalni govor.
A pošto su gramatiku već izvrnuli naopačke, Banaćani su makar počeli obilato da koriste omiljeni im glagol. Po tom pitanju su sebi prilično skratili muke, pa će za sve što se može napraviti, izgraditi, spremiti, popraviti ili skuvati, reći – „namestiti“. Otuda se u ovom kraju Vojvodine namešta sve: od kuće i kreveta, ručka, kafe i automobila, sve do „šufnudli“ – kada preostane testa od knedli, pa ga Banaćani nameste sa krompirom.
Izvrnute su i poneke pitalice, pa će vas Lala, umesto „gde je“, pitati „’di ga je?“. U banatskom vokabularu, „gde si krenuo“ postalo je „’di s’ poš’o?“, a često se čuje i da se glagol u trećm licu množine završava na U umesto na E – jer, Lale ne rade nego „radu“ (ili „radidu“), kao što ni ne sede nego „sedu“ (ili „sedidu“). Među najdražima su im poštapalice „Idi u peršun“ i „Ta, idi begaj“, a ono što je nekima po pravilu „mnogo“, u lalinskom rečniku je – „zdravo“.
Nije stoga retko da je pravi Lala „zdravo debeo“ ili „zdravo bolestan“. Pojedine reči imaju i prevod na banaćanski, kao što su „divan“ (razgovor), „špiclov“ (lukav čovek), „metati“ (stavljati), „nokšir“ (noša), „špacirati“ (šetati) ili „šor“ (ulica). A kada za Lalu čujete da se „ači“ i „kerebeči“, to znači da i on voli da se šali i pravi važan. Tako su i Vojvođani, kao i njihovi centralni i južni susedi, skrojili rečnike obojene specifičnim uplivima mešanih tradicija i kultura.
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
