Još pre nego što se u njemu počelo živeti od rudarstva, Vrdnik je bio stecište marljivih žitelja. To su bili najamnici na imanjima koja su pripadala manastiru Vrdnik, istom onom u čijem je posedu kasnije bio i rudnik. Manastir beše i okosnica života kroz čitav 18. vek, a istorija ga vezuje za utemeljitelja najmoćnije države srednjevekovnog Srpskog carstva.
Manastir Vrdnik, večna kuća najmoćnijeg srpskog vladara
Po navodu jednog popisa fruškogorskih manastira iz 1753. godine, manastir Vrdnik je osnovao knez Lazar Hrebeljanović. Sudbinu je delio sa većinom srpskih svetinja, otkako su ga u pohodu na Srem krajem 16. veka spalili Turci. U ruševinama je bio više od sto godina, dok ga nisu obnovili monasi iz manastira Ravanica kod Ćuprije. Nadenuli su mu isto ime (otuda vrdnički manastir danas nazivaju i Ravanica), te u njemu pohranili mošti kneza Lazara.
Novu crkvu, počev od 1801. godine, na istom mestu je gradio izvesni majstor Kornelije, Srbin iz Novog Sada. Sve do Drugog svetskog rata, kada je ponovo teško stradala, u njoj su se čuvale vredne relikvije – originalna odela kneza Lazara i predmeti ukrašeni srebrom i zlatom. Ovo je, pak, manastir Vrdnik – ili Ravanicu – svrstalo u red kapitalnih svetinja na Fruškoj gori, dajući mu time i vrednost kao kulturno-istorijskom spomeniku.
Nedorečena svedočanstva najstarijeg branitelja Sirmijuma
Jedina koja po godinama pretiče i znameniti manastir ostala je Vrdnička kula – zaštitnik nekadašnje prestonice, koga zvanični spisi takođe pominju tek u srednjem veku. Iako se o kuli saznaje tek početkom 14. stoleća, njene stvarne godine otkrili su temelji iz rimskog doba.
Mnogo toga je ipak ostalo pod velom misterije. Arheolozi su pronašli tek ponešto od svojina rimskog cara, ali opsežnijih češljanja ni do danas nije bilo.
Ostala je samo pretpostavka da je kulu izgradio rimski car. Bila je deo utvrđenog grada na južnom obodu Fruške gore, a osim starih ruševina i nekoliko bedema, malo toga je od njega i ostalo. Odavde se motrilo i na okolinu Sirmijuma, kako bi se grad zaštitito od osvajača koji su pretili iz Bačke i Banata.
Kako obično biva, nedostatak zvaničnih podataka je ostavio mesta za anegdote koje su se odvajkada prepričavale u narodu. Tako je i Vrdnik dobio svoju, a burni vekovi života na srednjevekovnom Balkanu obojili su je tragičnom notom.
Foto: Mickey Mystique
Gorki napitak za neželjenog mladoženju
Pričalo se da je u to vreme zapovednik tvrđave bio izvesni vojvoda Mirko. Iz kuće je najpre ispratio sina Radovana koji, otišavši u rat, nije video porodicu narednih sedam godina.
U međuvremenu, Mirko se starao o kćerki Ikoniji. Pošto nije imao muškog deteta u kući, vaspitavao ju je kao dečaka. Ikonija je naučila baratati lukom i strelom i bila je prilično dobar trkač, a pokazala se veštom i u mačevanju. Kada je stasala za udaju, vojvoda se našao u dilemi.
Svojoj kćeri je želeo da nađe muža ako ne veštijeg, onda makar ravnog u muškim disciplinama. Dosetio se da potencijalne mladoženje okupi na takmičenju, pozivajući ih da Ikoniji izađu na crtu u bacanju buzdovana, streljanju sokola i trčanju sa jelenom.
Samo jedan je u tome uspeo da je nadmaši. Međutim, vojvodinoj kćeri se nikako nije dopao taj neznani delija sa dugim brcima i čudnim odelom. Ikonija ga je odbila, ali su nesuđeni mladenci ipak ispili po pehar vina. Tek tada je neznanac shvatio da je vino „začinnjeno“ otrovom.
Zbacivši lažno odelo i brkove, Ikonija vide da to beše njen rođeni brat. Pre nego što su oboje pali mrtvi, Radovan je stigao da uzvikne kako je sve bila samo šala. Videvši, pak, da je izgubio i sina i kćer, od tuge je naposletku presvisnuo i vojvoda Mirko.
Uz nedorečene istorijske zapise, Vrdnička kula je sačuvala i ovu srednjevekovnu dramu. Dok su se gradićem potom smenjivale generacije monaha i rudara, Vrdnik je ostao ponešto drugačiji od drugih gradova: zaštićen obroncima Fruške gore, danas, za razliku od ranijih vremena, nudi provereni recept za predah.
*Naslovna fotografija: Depositphotos
Pročitajte još:
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
