• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Pitoma oaza i poprište srednjevekovnih drama: zbog čega je Vrdnik drugačiji od ostalih sremskih gradića? (1)
    11.11.2021

    Pitoma oaza i poprište srednjevekovnih drama: zbog čega je Vrdnik drugačiji od ostalih sremskih gradića? (1)

    Dok se ceo Balkan divio njenoj lepoti i bogatstvu, jedna panonska metropola, naslonjena na levu obalu Save, dičila se statusom prestonice. Doduše, ne srpske već rimske, i ne u današnjem Sremu, već u nekadašnjem Iliriku, teritoriji nazvanoj po ilirskim plemenima.

    Kao jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva, Sirmijum mu je dao čak sedam (po nekim mišljenjima i deset) vladara. Poput vaskolike imperije, ni on nije odolevao pohodima varvara. Zato je prestonicu valjalo dobro čuvati, a tome su služili utvrđeni gradovi širom poluostrva.

    Jedan od njih beše i Vrdnik – u to vreme još nije nosio današnje ime, ali se ispostavilo da je savremenik drevnog Sirmijuma. Godište su mu potvrdili i poneki od predmeta iz toga doba. Otkriveni na području današnjeg naselja, pripadali su Marku Aureliju Probu, upravo jednom od sedmorice (ili desetorice) careva poniklih na sirmijumskom tlu. A od kraja 3. veka do danas, Vrdnik se od čuvara Sirmijuma preobrazio u naizgled običan vojvođanski gradić.

    Kada umesto uglja poteku lekovite vode

    Na mestu gde se padine Fruške gore slivaju u ravnicu, najčešće se susreću oni koji dolaze da okrepe telo i duh. To beše jedan od nekoliko preobražaja ovog sremskog naselja, otkako su Vrdnikom potekli izvori lekovite vode. Otkopani su gotovo slučajno, u iskopinama iz kojih se najpre vadio mrki ugalj.

    Ostatak priče je (novija) istorija: kada se shvatilo da Vrdnik leži na termomineralnim vodama, počeo je da cveta i turizam. Tome je u prilog išla i priroda ovog kraja – pored zaravnjenih fruškogorskih brežuljaka, Banja Vrdnik je smeštena u dolinama potoka obraslim zelenilom.

    U međuvremenu se našla i u redu najposećenijih destinacija za odmor i rekreaciju. A do pre pola veka, ceo gradić je još vrveo od rudara. Njima su rekreacija i odmor bili misaona imenica, budući da je Vrdnik svoj uzlet do polovine prošlog veka dugovao marljivim kopačima.

    Bogati investitori i nevolje vrednih meštana

    Za pitomo sremsko mestašce okruženo zelenilom, otkriće ležišta mrkog uglja bilo je važna prekretnica. Rudnik je otvoren davne 1804. godine i isprva je pripadao obližnjem manastiru, još jednom svedoku vrdničke istorije duge nekoliko vekova.

    Eksploatacija uglja privukla je i imućnije ulagače. Rudnik je od monaha najpre pazario grof Pejačević iz Rume, a kasnije i izvesni dr Gvido Pongrac. Na prelazu u 20. vek, Vrdnik je postao jedan od gradova sa najjačom termoelektranom, koja je od 1908. godine radila naredne 4 i po decenije.

    Ipak, život vrdničkih rudara bio je daleko od idiličnog. Moralo se kopati više od 200 metara pod zemljom, a nevolju je zadavalo i vrdničko tlo. Naslage jalovine su bile deblje od slojeva uglja, dok su rudari često „iskopavali“ i podzemne vode. Rudarska okna pretvarala su se u podzemna jezera, sve dok u jednom od njih 1931. godine nije izrudarena topla mineralna voda.

    Rudari su to okrenuli u sopstvenu korist, pa su se u rudniku, uredivši zatvoreni bazen, kupali u lekovitim kupkama. Dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata rudnik je najzad zatvoren, jer se za proizvodnju uglja moralo zaći u dubinu od skoro 300 metara.

    *Naslovna fotografija: Depositphotos

    Nastavak:

    *Naslovna fotografija: Depositphotos