• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Obedska bara – “raj” za ptice koji nestaje
    27.08.2020

    Obedska bara – “raj” za ptice koji nestaje

    Zvuči tako jednostavno – sremska, pa još i bara, šta tu ima da se vidi? Odgovor ukratko je – ima, i to dosta.

    Jer, Obedska bara je prirodnjački vremeplov dug 6000 godina kroz koje su priroda i čovek menjali nekadašnji rukavac reke Save i stvorili jedinstveno stanište za retke vrste ptica, životinja i biljaka. I sve to usred ravnog Srema.

    Da je ovo mesto vredno vaše pažnje svedoči i činjenica da su se u  njega vratile i izuzetno retke vrste ptica selica – crni ibis posle 64 godine, a beli ibis posle čitavog veka. 

     

    Prvi posle Jeloustona

    Sve je počelo pre nekih 6 milenijuma kada je reka iz koje je nastala današnja Sava prosekla ravnicu. Vremenom je Sava promenila svoj tok i sada protiče nešto ranije, a na njenom mestu je nastala mrtvaja (vlažno stanište) iz koga se razvila današnja močvara, odnosno Obedska bara. Danas je bara sa Savom povezana samo kanalom Revenica tokom visokih vodostaja, dok se voda obnavlja dotokom podzemnih voda kojima ovaj kraj obiluje i slivanjem površinskih voda sa okolne zaravni.  

    Bilo je to idealno mesto za stvaranje velike kolonije barskih ptica, te se tada i sada ovde mogu naći primerci nekoliko vrsta čaplji, crne i bele rode, orla kliktavca i belorepana, crne lunje, barskih petlovana, sokola i preko 200 drugih vrsta ptica, zbog čega mnogi Obedsku baru nazivaju pravim ptičjim rajem. Tu je i kolonija brojnih vrsta životinja i riba, pa tako možete videti i poneku divlju mačku, kunu, vidru, ljiljke, a neki kažu čak i dabrove.

    Obedska bara je stanište i nekoliko stotina biljnih vrsta, među kojima se posebno ističe šuma hrasta lužnjaka u kojoj se nalaze stabla stara 300 do 400 godina, a koja su pod prvim stepenom zaštitom. Zbog toga je pristup ovom područu zabranjen, ali to ne treba da vas obeshrabi. Tu je skoro 13.000 hektara pod vodom i močvarom koje nude priliku za vožnju katamaranom ili čamcem, pecanje i za one najhrabrije čak i kupanje ali jedino uz dozvolu stručnih vodiča.

    Da je u pitanju važan ekološki sistem, znalo se još u prošlosti. Tako je 1874. godine Austrougarska carevina (u čijem sastavu se tada nalazila Vojvodina), proglasila baru carskim lovištem i zaštićenim područjem. Bilo je to samo dve godine posle proglašenja Jeloustona za prvi nacionalni park u svetu. Ovo ne treba da čudi jer postoje video snimci na kojima se vidi jata čaplji i ibisa koja poleću i svojom brojnošću prekrivaju čitavo nebo iznad bare.

    Kasnije je ovo područje postalo zaštićeno lovište porodice Karađorđević, a od 1951. i zaštićeni rezervat. Od 1977. godine je na listi vlažnih područja Ramsarske konvencije, prvo u našoj zemlji, a od 1989. je i međunarodno značajno stanište ptica (IBA). Konačno, 1993. godine, Obedska bara dobija status Specijalnog rezervata prirode, na korak od nacionalnog parka.

     

    Živi pesak krije tajnu

    Verovatno se pitate kako to da ovako važno prirodno stanište već nema status Nacionalnog parka. Ako je verovati pričama stručnih vodiča, za ovo postoji nekoliko razloga, a najveći je – birokratija. Pričalo se da Obedska bara osamdesetih godina bila na korak od dobijanja statusa Nacionalnog parka kada je istraživanje naslaga živog peska, koje se nalaze u nekim delovima močvare, sprovodio israživač Žak Kusto. Navodno, projekat je već bio spreman, ali je bilo potrebno proći kroz sve nivoe samouprave SFRJ, od mesne kancelarije do vrha federacije, tako da se u međuvremenu od toga odustalo.

    Ipak, namera i dalje postoji, kao i nanosi živog peska koji je bio insipracija za razne priče i legende o Obedskoj bari. Naime, legenda kaže da je upravo zahvaljujući živom pesku austrougarska konjica doživela veliki udarac u Prvom svetskom ratu. Događaj se desio sredinom avgusta 1914. godine kada je pri povlačenju sa Cera, konjički eskadron austrougarske vojske nepažnjom ujahao u Obedsku baru, naleteo na živi pesak i tako zapečatio svoju sudbinu. Pričalo se da su i narednom ratu odredi neprijatelja završavali na sličan način. Iako su ovi “džepovi” danas poznati, čak i najbolji poznavaoci bare upozoravaju da se kroz močvaru ne kreće na sopstvenu ruku.

    Još jedno predanje vezano je za Obedsku baru, a to je ono da se upravo u njoj krio Karađorđe prilikom svog bekstva iz Srbije posle propasti Prvog srpskog ustanka.

     

    Žrtva klimatskih promena i neodgovornog neimarstva

    Obedska bara odoleva već hiljadama godina svim prirodnim prilikama i neprilikama. Ipak, danas se nalazi pred možda najvećim izazovom, a to su klimatske promene uzrokovane razvojem ljudskog društva. O tome svedoči činjenica da je 2020. godine zabeležen najniži vodostaj bare, i da zbog toga po prvi put za 185 godina, koliko se vodi evidencija, u koloniju nisu doletele neke vrste selica koje ovde imaju stanište. Jednostavno, bez redovnih zimskih i prolećnih poplava, za vreme kojih se nivo bare podigne iz 4-5 metara, nema ni bujanja kolonija riba, gmizavaca i insekata kojima se ove ptice hrane.

    Razlozi za to nisu samo globalni. Izgradnjom brane na Drini donekle je ograničen dotok vode u Savu, pa samim tim su regulisane i poplave koje su bile redovna pojava. Stariji stanovnici prisećaju se tutnjave reke Drine koja je svom silinom jurišala ka svom ušću u Savu kod Sremske Rače. Upravo zahvaljujući njima obnavljala se i Obedska bara.

    Drugi razlog je izgradnja arteških bunara za potrebe Beograda i drugih naselja u okolini kojima su preusmerene podzemne vode koje napajaju močvaru. Posledica toga je da je od 17 izvora iz kojih se napajala močvara danas aktivno samo 4.

    Sve ovo je važno ne samo zbog toga što je Obedska bara stanište ptica, već i područje koje čuva Beograd od poplava, jer bez obzira da li poplavi natalas dolazi sa Dunava ili iz gornjeg toka Save, 19.000 hektara pod šumom i močvarom pružaju dovoljno prostora da se uzburkana voda razlije i spreči plavljenje naselja uz Savu.

     

    Kako doći i šta videti

    Obedska bara nalazi se između sela Kupinovo, Obrež i Grabovica. Bez obzira da li dolazite preko auto-puta ili lokalnim putevima kroz sela, najbolje mesto za početak obilaska je upravo mesto Obrež u kome se nalazi ulaz u Specijalni rezervat prirode.

    Centar za posetioce je otvoren svakog dana od 07 do 19 časova, a cena ulaznice je simboličnih 120 dinara.

    Iz Obreža, možete započeti obilazak rezervata prateći neku od pešačkih staza (mapu i brošuru dobijate uz ulaznicu), koje spajaju osmatračnice za ptice, “vodena ogledala” i “ostrva ptica”, te tvrđavu Kupnik, Crkvu Majke Angeline i Crkvu Svetog Luke. Staza je dobro održavana i označena, sa mestima za predah i posmatranje kolonije ptica, te vodi kroz gustu ali ipak prijatnu šumu. Zbog toga što prolazi pored same bare, ponesite ipak neko sredstvo protiv komaraca.

    Ako ste za nešto opušteniji obilazak uz pratnju zanimljivog vodiča, preporučujemo vam vožnju katamaranom. Cena je 270 dinara po osobi, a tokom ovog polusatnog razgledanja bare “sa vode” saznaćete i mnoge zanimljive činjenice o istoriji, životinjskom i biljnom svetu rezervata. Ovo je i prilika da osmotrite iz prve ruke i pravu atrakciju Obedske bare – labuđi par  Ištvana i Ilonku koji su se pre nekoliko godina ovde doselili iz Budimpešte. Slikanje cvetova lokvanja i barskih ptica koje trče između njih je gotovo obavezno.

    Centar za posetioce nudi još i mogućnost iznajmljivanja čamca, pribavljanja ribolovačke dozvole, te roštiljanja na za to uređenim mestima sa iznajmljivanjem žice za roštilj i neograničenom količinom drveta za 250 dinara.

    Tu je naravno i kafe, a uz put koji prolazi kroz sela Obrež, Kupinovo i Grabavica nalaze se restorani i kafane u kojima možete probati prave sremačke specijalitete. Ovo je gastronomski doživljaj koji svakako ne treba propustiti.

    Zahvaljujući izuzetnom trudu zaposlenih, čitav rezervat odiše pravom domaćinskom atmosferom koja ni na koji način ne ugrožava život  i mir ovog vrlo važnog mesta na ornitološkoj mapi Evrope i sveta.

     

    Autor fotografija: Nikolina Radovanović