• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Neispričane priče petrovaradinskog podzemlja (2. deo): koliko još tajni leži ispod nacvrcanog sata?
    09.09.2021

    Neispričane priče petrovaradinskog podzemlja (2. deo): koliko još tajni leži ispod nacvrcanog sata?

    Bilo da su urbane legende ili stvarne istorijske činjenice, intrigantnih priča o Petrovaradinskoj tvrđavi je oduvek bilo na pretek. 240 godina kasnije, raznim pretpostavkama, faktima, nagađanjima i dilemama još uvek je teško da se dogovore da li i koliko (ni)su validne.

    Što se građevinskih nalogodavaca tiče, jedno je sigurno: za mukotrpnih 88 godina gradnje, austrijske vojne arhitekte su napravile jedan od najsofisticiranijih sistema odbrane. O podzemlju Petrovaradinske tvrđave mogla bi se ispričati priča duža od njenih tunela – a koliko su tačno dugi još je teže proceniti, jer se za neke od njih i dalje nagađa da li uopšte postoje.

    Lekcije iz vojne logistike: kako sagraditi besprekoran odbrambeni sistem?

    Dok Osmanlije nisu prezale od napada na tlu i ispod njega, Petrovaradinska tvrđava, u poređenju sa drugim utvrđenjima u Evropi, imala je jednu od najefikasnije logistički umreženih podzemnih odaja. Moralo bi se prevaliti više od 16 kilometara samo da se obiđu hodnici razdeljeni u 4 nivoa. Ono što se u njima može naći, pokazalo se intrigantnijim od same tvrđave.

    Bez vođe puta koji poznaje tajne podzemlja, ne bi u njega valjalo ni zalaziti. Projektanti su dobro znali kako doskočiti neplaniranim neprijateljskim upadima. Naime, ko god da je sa strane ušao u zamršene lavirinte, teško da se izvukao živ – ne samo zato što bi zalutao, već bi ga u svakom ćošku sačekivali sakriveni vojnici.

    U strategiju odbrane jedino nije ulazila visina vojnih galerija. Oni koji su nešto viši, danas bi kroz lavirint morali da mile povijenih leđa. Pre nekoliko vekova nije ni bilo potrebe za prostranijim tunelima, jer su vojnici u to vreme bili mnogo niži.

    Sem toga, Osmanlije je pratila reputacija da su među jednim od najboljih napadača tvrđava. Najdraža im je bila metoda potkopavanja, pa je podzemlje prošarano slepim hodnicima izvan sistema tvrđave. Vojska bi odatle osluškivala svaki neprijateljski pokret, a načuju li Turke da potkopavaju, dizali su ih u vazduh postavljajući burad sa barutom.

    Pretpostavlja se da su zbog ovih slepih hodnika podzemni tuneli još duži. Vojnicima su služili kao efikasan sistem ratovanja, a današnjim turistima i da se s vremena na vreme dobro zaplaše.

    Foto: Freepik

    Misterije nepostojećih tunela

    Pre nego što su ture znatiželjnika mogle bezbedno da zavire u podzemlje, tunele su morali da osposobe stručnjaci novosadskog Muzeja. Dešavalo im se i da tom prilikom nalete na nenajavljene pustolove. Pošto bi retko ko od njih posumnjao da nije sam u lavirintu, susreti su umeli biti prilično napeti jer bi se svi pošteno preplašili jedni od drugih. Ipak, i dalje ima onih koji se sami upuste u istraživanje. U većinu vojnih galerija se ne može samostalno ući, pa im preostaje da rizikuju probijanje neobezbeđenim hodnicima.

    Doduše, još niko od (ne)organizovanih istraživača nije otkrio najveću enigmu tvrđave. O njoj je još 1838. godine pisao Hans Kristijan Andersen kada je, ploveći Dunavom kroz Srbiju, zapisao da ispod reke postoji tajni vojni tunel.

    On je, navodno, iskopan kako bi se povezali Petovaradin i Novi Sad. Ipak, sve što su istoričari i arheolozi o tome pronašli nije odmaklo dalje od nagađanja. Niti postoji dokaz u spisima, niti tragova da ga je neko iskopao. Pritom, pretpostavka je da se ulaz u tunel nalazi ispod Crkve Svetog Jurja u Petrovaradinu, koju su po odlasku Turaka izgradili jezuiti.

    Nekima je i to bio dovoljan argument da tunel ipak postoji – ako je već tajni, to znači da ne bi ni trebalo da je ucrtan u kartama. Tunel se, sudeći po legendi, urušio 1912. godine, a u tom trenutku je jedan ljubavni par jedva izvukao živu glavu. Ispod Dunava je tada prošao jedan austrougarski oficir, koji je na rukama nosio i svoju ljubavnicu.

    Foto: Freepik

    Imperija uzvraća udarce – ko je puštao zmije po petrovaradinskom podzemlju?

    Osim diskutabilnog tajnog tunela, niko od znatiželjnika još (zvanično) nije susreo ni izvesnu Peti. O njoj se naširoko pripovedalo početkom prošlog veka, ali ovakvom randevuu se sigurno niko ne bi veselio.

    Peti je, naime, bila ogromna zmija u koju je narod upirao prst kriveći je za mnoge tragedije. Pričalo se i da su razne ale i nemani zagospodarile podzemljem kada su ih Turci doneli nakon poraza u najvećoj petrovaradinskoj bici kod Tekija. Ovo je bilo zarad revanša: poražena vojska je iz vreća kriomice pustila mladunce velikih gmizavaca, kako bi po noći sejali strah među vojnicima Eugena Savojskog.

    Slične priče iz nepričave su opstale i na pragu tekućeg veka, ovoga puta o avetima. Petrovaradinsku tvrđavu je 2011. godine posetila i ekipa američkog serijala „Lovci na duhove“, a rezultati podzemnih ispitivanja bili su prilično intrigantni. Njihovi haj-tek sofisticirani instrumenti su u podzemnim hodnicima i tunelima registrovali izvesne paranormalne aktivnosti.

    Ovo je samo dodatno podgrejalo priče o tome da petrovaradinsko podzemlje krije ubistvenu ratnu mašineriju i okovane ljudske skelete. Sva ova nagađanja zaobišla su zvanične istorijske spise, iako su neka istraživanja nagovestila da možda ni oni nisu sačuvali svaki detalj.

    Foto: Freepik

    Grad ispod grada i najstarija bolnica u Evropi

    Spram nepostojećih tunela, uverljivije zvuči pretpostavka da je podzemlje Petrovaradinske tvrđave dublje nego što se nagađalo. Sudeći po terenskim istraživanjima, utroba tvrđave pored 4 postojeća krije još jedan niži nivo.

    Koliko je podzemlje zapravo bilo prostrano, govori i procena da se u vanrednim okolnostima rata ovde moglo smestiti do 30 hiljada vojnika – poređenja radi, to je više nego što ima stanovnika Bačke Palanke, a približno koliko ih ima u Rumi. Vojnicima su se u odbrani tvrđave pridruživali i šajkaši sa Dunava: otuda se odmah u produžetku Varadinskog mosta nekada nalazilo i sedište Šajkaškog bataljona.

    Kuriozitet je i da preko puta ove zgrade stoji najstarija vojna bolnica u Evropi. Bilo je važno da se takva jedna ustanova nađe baš u blizini tvrđave, kako bi ranjenici što pre bili zbrinuti. Ujedno je to i jedina bolnica koja za svoje 234 godine ni u jednom trenutku nije prestala sa radom – što se ne bi moglo reći i za nadaleko čuveni simbol tvrđave.

    Foto: Freepik

    „Pijani“ svedok istorije: najpoznatiji novosadski časovnik

    Već dva i po veka, nad panoramom Petrovaradina otkucava časovnik koji se nagledao nebrojenih sastanaka, foto-seansi mladenaca, kokicama uhranjenih golubova i špacirunga lokalnih mačaka – i sve to za 80 hiljada rajnskih forinti koliko su ga platili građani Petrovaradinskog šanca. Dopremljen je iz Beča oko 1750. godine, kada je carica Marija Terezija svoje podanike darovala satom sa koga se vreme može čitati i s preke obale Dunava.

    Samo nekoliko godina ranije, Petrovaradinski šanac dobio je status „Slobodnog kraljevskog grada“. Varoš je tada ponela ime Novi Sad, ali časovnik je radio obrnutije od ostalih: mala kazaljka pokazivala je minute, a velika sate.

    I ovaj feler je bio opravdan – kako su ga caričini podanici gledali iz daleka, važnije im je bilo da mogu razaznati sate nego minute. Od Novosađana je dobio „laskavi“ nadimak „pijani sat“. Naime, osim što je malo-malo sklon da zastane, ispostavilo se da svojevoljno menja ritam u zavisnosti od godišnjih doba: leti požuri koji minut, a zimi isto toliko okasni. To mu je, s druge strane, donelo i zasluženi publicitet: poput tvrđave nad kojom stražari, i on je postao simbol prepoznatljiv daleko van petrovaradinskih bedema.

    *Naslovna fotografija: Jumpstory