U ravnici prošaranoj rekama, malo je gradova čije ulice ne presecaju mostovi i šetališta duž obala. Takav jedan gradić smestio se gotovo uz samu ivicu Banata, na oko 7 kilometara od granice sa susednom Rumunijom. Čini se da u pomalo uspavanoj Kikindi i vekovi protiču sporo, ali daleko od toga da ovim banatskim gradom gospodari monotonija.
Za razliku od reke koju (više) nema, kikindske atrakcije i ne nalikuju nečemu uobičajenom i već viđenom. Ulice joj se doimaju mirnim, ali bi se imalo na njima videti neobičnih prizora. Za same Kikinđane većina ih je utkana u tradiciju, mada i uprkos tome (mada pomalo stidljivo i diskretno) iz godine u godinu bude znatiželju turista. Dovoljno je da se zapitaju zbog čega se u Kikindi umesto „novembar“ kaže „sovembar“, ili kako se usred grada našla jedna stanovnica iz praistorije.
Grad čije ulice vrve od zelenila
Iako formalno nije glavni grad, Kikinda se na neki način ipak može nazvati prestonicom. Svake godine s početka jeseni, mnoštvo sveta okupi se među mnoštvom bundeva i tikvi. „Dani ludaje“ već uveliko nose status najtradicionalnije kikindske manifestacije, o čemu se proneo glas i do susedne Rumunije i Mađarske. A nakon što gradom tih dana prošparta nekoliko desetina hiljada ljudi, svakodnevica se ponovo ušuškava u raskošno zelenilo.
I po tome je Kikinda jedinstvena: nedaleko od gradskog jezgra, naselilo se oko 700 stabala i 40 vrsta raznolikog bilja. Njihov dom je park prirode „Blandaš“ – zelena oaza kojom se Kikinda diči još od 1896. godine, a zbog svojih specifičnih „stanovnika“ svrstana je u zaštićeno prirodno dobro. Nedaleko od nje nalazi se još jedan gradski toponim, a žiteljima banatskog grada poslužio je umesto reke.
Staro jezero (ili Števančeva bara) zapravo je „ostatak“ reke Galadske koja je pre 250 godina presecala grad. Od njenog toka je kasnije nastao rukavac, ali je umesto jezera isprva udešen kao klizalište.
Kada se ono „istopilo“, od obale Starog jezera postalo je jedno od najdražih gradskih šetališta. A dok je nekadašnju reku pre dva i po veka zakopala istorija, nekolicina običnih Kikinđana je pre dve i po decenije nehotice otkopala raritet.
Foto: Flickr / Elekes Andor
Slučajno uskrsnuće banatskog prastanovnika
Kada su radnici fabrike „Toza Marković“ mašinama zaorali glinu, smenu im je prekinuo jedan nesvakidašnji meštanin. Motori su zaćutali, a radnici shvatili da su izrudarili poveliko parče kosti i uz njega netaknut skelet praistorijskog mamuta.
Takvo otkriće do tada nisu videli ni Balkan ni jugositočna Evropa. Stručnjaci tamošnjeg Prirodnjačkog muzeja procenili su da je ovaj prastanovnik živeo pre pola miliona godina. Nije ga upoznao ni ovdašnji praistorijski čovek – štaviše, današnji Kikinđani su ga te 1996. godine prvi i videli. Ispostavilo se da je reč o inače kratkodlakom stepskom pretku dugodlakog mamuta, jedinog poznatog ovdašnjem praistorijskom čoveku.
Deceniju kasnije, brigu o ovom izuzetno retkom primerku preuzeo je kikindski Narodni muzej. Mamut je dobio ime Kika i postao najvredniji muzejski eksponat. O njemu je sačinjen i edukativni 3D film, a Kika je u međuvremenu dobila i svoju repliku u prirodnoj veličini.
Originalu i njegovoj „kopiji“ kasnije se pridružila i Kikina slamnata verzija, takođe u prirodnoj veličini. Od ove neobične skulpture učili su i najmlađi Kikinđani, otkako je svaki drugi septembarski vikend postao rezervisan za „Mamutfest“ – manifestaciju posvećenu godišnjici Kikinog otkrića, koja okuplja i muzeje iz regiona.
Foto: Depositphotos / zrad@beotel.rs
Zeleno-beli tunel od „preko bare“
Iako prilično mlađi od Kike (ali ništa manje atraktivan) pročuo se još jedan kikindski artefakt. Kada se u jesen zarumene bundeve, tako još više ožive i gradske boje. A svojom lepotom im pridonosi još jedan ponos Kikinđana – Ulica generala Drapšina, jedna od najlepših u Evropi.
Specifičnost joj je i u tome što se duž nje oslikavaju sva godišnja doba. U zimskim danima se nad njom nadvija beli tunel, a s proleća – zeleni. Pripoveda se i da je tome (indirektno) zaslužan jedan američki predsednik.
Za Vudroa Vilsona, inače prijatelja Mihajla Pupina, veruje se da je Kikindi darovao američke kopriviće. Tako su ova stabla iz Severne Amerike „emigrirala“ u banatski grad, a adresa im je i danas u najlepšoj kikindskoj ulici. Otuda je i ona, pre no što je nazvana po generalu Drapšinu, nakon 1918. godine nosila ime Vilsonova. A osim zelenih američkih „doseljenika“, s kraja jeseni se u njoj nastani još jedna neobična grupa Kikinđana.
Foto: Depositphotos / Nedomacki
Zbog čega samo u Kikindi zima počinje u sovembru?
Dolaskom zimskh dana, kada i gradski tunel postaje snežnobeo, Kikinđani svedoče i dolasku pomalo neočekivanih suseda. Pre svega, kuriozitet je da ovi susedi zapravo nisu zakleti društvenjaci. Kada su shvatili da je ćudljiva ekipa odlučila da se doseli upravo među ljude, i Kikinđani su ostali prilično zbunjeni.
Poput pitomije banatske verzije Hičkokovog filma, gradski Trg tada počinju opsedati simpatične ušate grabljivice. Kikindu su otkrile pre dvadesetak godina, a od tada im je ovo top destinacija za prezimiti hladne mesece.
Zbog čega su sove ušare odabrale upravo Kikindu, do danas je ostala misterija. Odgovor joj se ni ne naslućuje, jer takav fenomen nije zabeležen ni u jednom drugom kutku sveta. O njemu je do sada dva puta izveštavao i BBC, ali se čini da su kikindske sove procenile da je ovo idealna lokacija za porodični život tokom zime.
Tako se s početka hladnih dana doseljavaju iz čitavog sveta – svoja gnezda svijaju na kikindskim stablima, a pamti se i rekord kada ih je u gradu izbrojano čak 726. Godine 2013. je sličan rekord oborilo jedno drvo, kada se na njemu ugnezdilo 126 sova ušara.
Kikindske ušare uspele su time da zbune i domaće i svetske ornitologe. Ćudljivi podstanari, pak, i nakon dve decenije bude znatiželju, dok njihovi domaćini pokušavaju da dokuče zbog čega ne zaziru od ljudi. Jedan od razloga bi se mogao kriti upravo u uspavanoj ravnici. Naime, kikindske atare običavaju da opsedaju i sitni glodari, koje je sovama lako uloviti kada prođe žetva. Njihovi domaćini su se u međuvremenu dosetili i da im boravak učine još prijatnijim – ko god bi ih uznemirio bukom iz stanova i lokala, imao bi za to platiti drakonsku kaznu.
Kikinda je tako postala jedan od retkih gradova u svetu gde se o zakonima pitaju i sove. O tome se posebno vodi računa od novembra do marta, kada ušare u Kikindi provode zimsku sezonu. Dozvolilo im se pritom i da se poigraju sa kalendarom, pa je njihov mesec umesto novembra preimenovan u sovembar.
Ovaj naziv je zatim ponela još jedna kikindska manifestacija. Posvećen ljupkim grabljivicama, „Sovembar“ se ubrzo pročuo i izvan banatskog grada. Zamišljen je i ostvaren kao niz edukativnih programa, a sve kako bi neupućene podučio da se i sove moraju poštovati. Tako se ovde od malih nogu uči suživotu sa sezonskim podstanarima, zbog čega se Kikinđani diče i po tome što, osim bundeva, zelenila i praistorijskih rariteta, imaju i najjedinstvenije susede na svetu.
Naslovna fotografija: Depositphotos
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
