• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Zašto u srcu Kikinde vekovi tako sporo prolaze?
    02.12.2021

    Zašto u srcu Kikinde vekovi tako sporo prolaze?

    Kada je njena fotografija obišla svet, jedna tiha, severnobanatska ulica uspela je da namami hiljade radoznalih pogleda. Januara 2015. godine, dospela je među 50 ulica koje je prestižni portal Architecture and Design proglasio najlepšim na svetu.

    Presvučenu drvoredima i cvetnim lejama, mnoge oči širom sveta su je tada po prvi put videle. Tako se u svetu saznalo za jednu Srbiju i Vojvodinu, i u njoj simpatični gradić Kikindu. Njegova Ulica generala Drapšina našla se rame uz rame sa najlepšim ulicama Belgije, Japana, Amerike, Italije, Španije, Brazila i daleke Australije. Pritom je i celo jezgro grada dospelo na listu značajnih kulturnih dobara Srbije. Dok je ostatak sveta za Kikindu čuo tek pre nekoliko godina, ovaj grad svoju lepotu nosi već dva i po stoleća.

    Grad doseljenika i „velikih trnjina“

    Kada se nađete u Kikindi, reč „urbano“ počinje da poprima drugačiji dojam. Tipični moderni oblakoderi ovde nisu baš „in“, ali zato vile i palate još uvek jesu. Štaviše, izgleda da se pred njima i vreme oteglo, skoro kao rečenica koju vam uputi prosečni Kikinđanin.

    Zbog toga se ovaj gradić i čini toliko specifičnim. Šetnja centralnim ulicama nalikuje povratku u 18. vek, kada je prvi put ustanovljen državni urbanistički plan. Njime su tada „pokrivena“ i naselja širom Banata koja su tek čekala na izgradnju. Ona starija su, pak, na ovom mestu postojala još početkom 15. veka, kao imanje ugarskih kraljeva pod imenom „Nagkeken“.

    Ovo su ime mađarski autori kasnije tumačili kao Nađ Kekenj. Od njega je mogao poteći naziv Velika Kikinda, koji je grad nosio sve do kraja Drugog svetskog rata. Ipak, etimolozi se po ovom pitanju još uvek dvoume – iako ga vezuju za mađarsku reč koja u prevodu znači „trnjina“ (kökény), tu je još i staroslovensko poreklo reči „kik“ (glava).

     Foto: Depositphotos

    Od najskupljeg žita do evropske arhitekture: zlatne decenije banatske varoši

    Danas Kikinda još uvek neodoljivo podseća na grad kakvim su ga učinili prvi talasi doseljenika. Najpre ih je sredinom 18. veka doveo Kristfor Kenđelac. Potom su na prelazu u 19. vek masovno pristizali Nemci, Francuzi, Mađari i Jevreji, a grad je do tada obeležio i presudan istorijski momenat.

    1774. godine, carica Marija Terezija je u Severnom Banatu ustanovila Velikokikindski dištrikt. Kikinda je postala središte feudalne upravne jedinice, dobivši uz to i ekonomske i političke privilegije. Ovo je za privredni uspon grada bio popriličan vetar u leđa. Nadaleko čuveno bilo je i banatsko žito, koje je u Evropi tih godina bilo među najskupljim i najtraženijim.

    Tako je po nalogu kraljevskog Beča sagrađen čuveni Kikindski mlin. Postao je najveći u državi, snabdevajući ostatak Evrope železnicom od Kikinde preko Pešte. Što se same varoši tiče, valjalo ju je još urediti pod konac, te je plan grada predvideo da sve ulice budu ispresecane pod pravim uglom.

    Tada su se počele nizati zgrade pored kojih Kikinđani i danas prolaze. Po planu je Kikinda dobila centralni trg, crkvu, pijacu i gradsku kuću, a status slobodnog kraljevskog grada, dodeljen 1893. godine, još više ju je pogurao ka ekonomskom, društvenom i kulturnom razvoju. Nezaustavljivo je cvetala i arhitektura – najviše zgrada izgrađeno je upravo na prelazu 19. i 20. veka. U ulicama koje su tada prve dobile imena, nije bilo niti jedne kuće sagrađene „na divlje“.

    Foto: Depositphotos

    Kulturno nasleđe Kikinđanima u amanet

    Kikindsko gradsko jezgro izrastalo je sve do početka Velikog rata. Nizali su se stilovi koji i danas krase ulice – od baroka i klasicizma, romantizma, secesije i modernijih zgrada podignutih između dva rata. Na njih su i današnji Kikinđani ponosni, naročito prolazeći pored vremešne Budišinove i Lepedatove palate, zgrade Narodnog pozorišta, Varađaninove vile, Rimokatoličke i Reformatorske crkve ili, pak, kikindske gimnazije i vile Aldan-Putnika.

    Jedino što im je stalo na put bila su dva svetska rata. Ekonomija i privreda su tih godina ispaštale zbog blizine dve susedne granice, pa je Kikindski mlin zatvoren već 1924. godine. Oporavak se naslutio počev od ’70-tih godina prošlog veka. Na noge su ponovo stali i kultura i društvo, ali je Kikinda ipak ostala prepoznatljiva po duhu starijih vremena.

    O tome danas svedoči i njena najlepša ulica. Kikindu je ponovo ubeležila među gradove u kojima šetnja centralnim ulicama, umesto buke i vreve, donosi miris krošnji pod „zelenim tunelom“. Za to vreme, lepota ovog severnobanatskog gradića ostaje da pleni i odoleva vremenu.

     *Naslovna fotografija: Depositphotos