• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Jovan Nenad Crni (1. deo): car koji je Suboticu učinio prestonicom Srbije
    07.01.2021

    Jovan Nenad Crni (1. deo): car koji je Suboticu učinio prestonicom Srbije

    U strogom centru Subotice, leđima okrenut zgradi gradske biblioteke, ustoličio se (doduše, bez trona) prvi čovek varoši na severu Bačke. Stražu mu, niže njegovih nogu, drže dva dvorjanina smrtno ozbiljnih pogleda. Po jednom je, kako se veruje, Subotica dobila ime, dok ju je najviši od trojice, car Jovan Nenad Crni, zvanično prvi put upisao u istorijske knjige. Isklesani trio zapravo je omaž epizodi koja, mada je potrajala tek nekoliko meseci, predstavlja i „nultu tačku“ u postanku grada.

    Očito da je ta epizoda zbog svoje važnosti nadmašila vremenski okvir, ali zagonetna ličnost njenog protagoniste zadala je dosta posla istoričarima. Iako su vekovima pokušavali da je odgonetnu, delimično je ipak ostala pod velom tajne – ne samo za marljive istraživače povesti, već i za Subotičane koji kraj njega svakodnevno prolaze.

    Enigmatična persona neznanog identiteta

    Uzevši danak nad nekadašnjom srpskom državom, turska najezda je za kratko vreme donela velika stradanja ovdašnjem narodu. Već prvih godina je deo sprskog stanovništva počeo tražiti spas bežeći na sever ka Ugarskoj. Ugarski vlastodršci tome nisu mnogo zamerali – novopridošli su stali u redove vojske zarad odbrane od Turaka, čime je i južna granica kraljevine bila sigurnija.

    Dok su Osmanlije južno od Save i Dunava već ustrojile svoje carstvo, prilike će se preokrenuti i povrh gornje granice. Godine 1526., Mohačka bitka donosi ogroman poraz Ugarskoj. Najveći udarac beše pogibija kralja Lajoša II, nakon čega Ugarska gubi status nezavisne države. Pritom, južni deo nekadašnje kraljevine – a danas Bačke – u to vreme su dobrim delom naselili Srbi.

    Ipak, ni Turci nisu bili dovoljno jaki da bi ovladali celom teritorijom. Otuda je jedan njen deo pripao habzburškom carstvu, a povlačenje Turaka za sobom je ostavilo bezvlašće i anarhiju. U celom tom metežu najednom se, gotovo niotkuda, pojavljuje i zagonetni protagonista. Niko nije bio sasvim siguran ko je on, a još manje se znalo o njegovom (pravom) poreklu.

    Ko je bio „crni čovek“ spasiteljske misije?

    Jovan Nenad Čarnojević (1492-1527) bio je vitki, crnomanjasti čovek osrednjeg rasta i, kako istoričari beleže, vojskovođa „orlovskog“ nosa. Prošlost mu je bila manje-više nepoznata – sam je tvrdio da je potomak srpskih despota i vizantijske dinastije Paleologa, dok su pojedini pretpostavljali da je Slovak ili Rumun. Treći su verovali da uopšte nije bio Sloven, dok su ga neki istoričari smatrali običnim srpskim vojnikom. Mada je imao solidno obrazovanje, Jovanu je oduvek manjkalo manira kakvi su inače bili svojstveni plemstvu. U vojevanjima se istakao kao hrabar ratnik, vrlo brzo postavši strah i trepet za Ugare i Turke. Međutim, u očima svog naroda važio je za pravednog i uverljivog vojskovođu koji je živeo asketskim životom. Kako god bilo, kao odličan vojni taktičar i organizator uspeo je da za kratko vreme na svojoj strani pridobije na hiljade Srba.

    Međutim, Jovan Nenad bio je i čovek naročitog zadatka: njegova božanska misija, kako je tvrdio, beše da oslobodi svet nevernika i svoj narod od turske vlasti. Stoga se i potpisivao kao Jovan, od Boga poslani car.

    Kao „novom svecu i Proroku“ verovao mu je i narod. Otuda se uvećavao i broj Jovanovih sledbenika, a još više je tome doprinela i njegova neobična, upečatljiva „crta“. Naime, s desne strane Jovanovog tela, od slepoočnice do stopala, pružala se tamna pruga širine prsta. Uz tajanstvenost koja mu je od početka okruživala lik i poreklo, narod je ovo prepoznao kao „božji znak“.

    Zbog pruge i crnpurastog izgleda, Jovanu se ubrzo prišilo sijaset nadimaka: Crni Jovan (Cserni Jován), Jovan Crnojević (Csernajevics Iván), a zvali su ga i Crni čovek (Niger Homo, Der schwarze Mann, Fekete Ember) i Fekete Jován. Stoga nije trebalo mnogo da se o njemu pročuje kao o spasitelju koga je sam Bog odabrao za velika dela. Pritom, bio je rođen godine 1492. – a ovo je, prema tadašnjem verovanju, bila godina zveri. Naime, po računici koja je obeležavala 7.000-tu godinu vizantijske ere (5508 + 1492 = 7000), verovalo se da je to bio vek u kome svakog časa može stići propast sveta. Sabravši 2 i 2 – neobičan beleg i potencijalnu apokalipsu – beše očito da je spasitelj došao u obličju zagonetnog crnog čoveka.

    Srpski vojskovođa sa titulom austrijske dinastije

    Videvši da su Turci ozbiljno zapretili njegovom narodu, Jovan je nameravao da ga oslobodi zatrašivši pomoć Ugarske. Kao već iskusan ratnik, lako je odnosio pobedu nad turskim vojnicima. Međutim, pogibijom kralja Lajoša II, oko prestola su se utrkivala dva pretendenta: austrijski car Ferdinand Habzburg i ugarski kralj, tada vladar Transilvanije, Jovan Zapolja.

    Jovan Nenad pritom je već imao sporazum sa ugarskim kraljem, dobivši 1526. godine na upravu oslobođenu teritoriju Bačke. Ipak, protivno tadašnjim običajima, umesto da je podeli sa ugarskim plemstvom, podelio ju je sa svojim vojnicima i narodom.

    Zbog toga je lako osvojio njihovu naklonost, ali je, s druge strane, postao trn u oku ugarskim plemićima. Kada je u borbu oko prestola ušao i Jovan Zapolja, „crni čovek“ se poveo mudrim taktiziranjem: stao je na stranu njegovog suparnika, cara Ferdinanda. Njegovu podršku je video kao ključnu za uspeh u sopstvenom naumu – stvaranju nezavisne srpske države na prostoru današnje Vojvodine.

    Odlukom austrijskog cara, Jovan je poneo titulu „illustris“ kojom su se tada dičili isključivo dinasti, odnosno članovi carske porodice. Našavši se u milosti svog novog saveznika, 1527. godine je uspostavio vlast u Banatu, Bačkoj i u većem delu Srema. Time je priznat za gospodara čitave oblasti, čija prestonica je postala Zabatka – feud u vlasništvu plemića Valentina Tereka.

    Kako je na ugarskom tlu nastala nezavisna srpska država

    Odbranivši svoj narod i proteravši Turke, Jovan Nenad je imao još jedan cilj: ustanovljenje samostalne države. Otuda se 1526. godine samoproglasio za srpskog cara, omogućivši sebi neograničenu vlast.

    Njegova srpska „država u državi“ bila je uređena po ugarskim uzorima. Novi car je u Zabatki imao svoj dvor u kom je imenovao vitezove, sakupljao novac i rukovodio gardom od oko 15 hiljada propisno naoružanih boraca. Međutim, pojedini običaji pre su nalikovali tradiciji istoka nego Evrope: na dvoru su se nosili fesovi, ženama se nije dozvoljavalo da izlaze u javnost, a svemoćnom caru se klanjalo i pred njim ponizno klečalo.

    Od ljudi koji su mu se našli među najbližim, Jovan je za jednog od stranih izaslanika postavio franjevca Fabijana Literata. Na mestu palatina i blagajnika bio je vojvoda Subota Vrlić – čovek po kome je, kako se smatra, Zabatka dobila ime Subotica. Obojica će se, ravno četiri veka kasnije, naći pored njega na spomeniku na gradskom trgu.

    Međutim, iako je zaštitio svoj narod od Turaka i samovolje ugarskog plemstva, nije baš svako imao poštovanja za samozvanog cara. Prvi suparnik bio mu je Jovan Zapolja, kome je okrenuo leđa kako bi podržao njegovog protivnika u trci za ugarski presto. Drugi je bio Valentin Terek, plemić pod čijom vlašću je prethodno bila Zabatka. Potonji će mu postati i najžešći protivnik – izgubivši od Jovana vlast nad svojim feudom, zarekao se da će sopstvenim rukama presuditi srpskom caru. Tek što se našao na vrhuncu moći, Jovan Nenad će stradati nakon što su se protiv njega udružila dvojica najljućih rivala.

    Nastaviće se...