• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Filmska sudbina Miroslavljevog jevanđelja (1): Misterija
    24.01.2021

    Filmska sudbina Miroslavljevog jevanđelja (1): Misterija "Folia 166"

    Miroslavljevo jevanđelje, jedan od temelja ćirilične pismenosti na ovom prostoru, pored svoje istorijske i kulturne vrednosti odlikuje se i neobičnom sudbinom.

    Tokom devet vekova svog postojanja, oko njega su se plele razne priče i zavere, jedno vreme se smatralo da je zauvek izgubljeno, a danas se još uvek čuva u posebno depou Narodnog muzeja u Beogradu.

    362 strane u slavu Hrista

    U vremenima pre nego što je Gutenberg osmisliio prvu štamparsku mašinu, i štampana reč postala dostupna svima, izrada knjiga bila je mukotrpna i druga. Proces je obuhvatao razne faze od ručnog pravljenja papira ili štavljenja i sušenja pergamenta, preko izrade mastila, do pažljivog ispisivanja teksta (jer mesta za greške nije bilo) kaligrafskim tehnikama. Posebnu kategoriju činile su velelepne crkvene knjige, prepisi knjiga za bogosluženje i molitvenika koje su vladari i vlastelini tog doba darivali svojim zadužbinama.

    Takav slučaj je bio sa Miroslavljevim jevanđeljem, nazvanim tako po svom naručiocu zahumskom knezu Miroslavu, bratu Stefana Nemanje. Izrađeno u XII veku kako prepis knjige za bogosluženje najveće hrišćanske bogomolje Aja Sofije, bilo je poklon njegovoj zadužbini Crkvi svetih Petra i Pavla kod Bijelog Polja.

    Pored teksta koji je ispisan na staroslovenskom jeziku, srpskog izgovora i raškog pravopisa, vešti zahumski prepisivači veliku pažnju posvetili su ukrašavanju knjige. Izrađen na skupocenom belom pergamentu, kodeks je sadržao 296 minijatura na 362 strane. Iluminacije, odnosno ukrasne minijature, inicijali i zastavice, urađene su sa takvom finoćom da se zbog svoje lepote i danas smatraju jednim od najlepših primera srednjovekovne srpske i svetske književnosti.

    Ko je (sve) bio autor prepisa da odanas nije otkriven, iako se na samom kraju spisa nalazi zapis:

    Ja grešni Gligorije dijak nedostojan da se nazovem dijakom zastavih ovo Jevanđelje zlatom knezu velikoslavnomu Miroslavu sinu Zavidinu a mene gospodine ne zaboravi grešnoga no me sačuvaj sebi...

    Naime, smatra se da je pored imenovanog Gligorija na tekstu radio još jedan pisar, čije je ime ostalo do danas nepoznato. Ovaj neimenovani pisar u prošlosti je bio nazivan Varsameleon, što je ništa drugo nego slavinizirani naziv za„balsamovo ulje“.

    Foto: Wikipedia / Саша Шљукић

    Slučajno otkriće

    Ostavljamo za sobom srednji vek i srpsku državu na usponu i hitamo sedam vekova u budućnost, gde ponovo nailazimo na Miroslavljevo jevanđelje i to u Hilandaru. U haosu koji je nastao posle sloma srpske države u XV veku, netragom su nestale i informacije kako je ovo delo prešlo put od Bijelog Polja do svetogorskog manastira. Najbolja procena je da je to izvršeno u XVII veku kada su iz Raške na Svetu goru prenete i manastirske povelje.

    Pitanje je koliko bi dugo ovo delo bilo skriveno među drevnim zidovima da nije bilo ruskog monaha Portfirija Uspenskog, poznatog po tome što je sa svojih putovanja po Svetoj zemlji, Svetoj gori i Egiptu donosio u carsku riznicu razne značajne dokumente.

    Jedan od njih bio je i čuveni „Folio 166“, odnosno 166 stranica Miroslavljevog jevanđelja. Priča kaže da je Uspenski, boraveći u Hilandaru 1845. ili 1846. godine naišao na neobično ukrašenu knjigu. Pošto nije mogao da ubedi bugarske monahe (pod čijom upravom je u to vreme bila zadužbina srpskih vladara) da mu daju knjigu, Uspenski u tajnosti iseca jednu u stranica. U pitanju je čitanje za 7. januar, praznik sv. Jovana Krstitelja, na kome se nalazi minijatura nage supruge mitskog cara Iroda Antipe. Naime, careva supruga Irodijada, zahtevala je pogubljenje Jovana Krstitelja zbog njegovog protivljenja skandaloznom braku vladarskog para. 

    Po povratku sa putovanja, Uspenski prikupljene kulturne dragocenosti predaje u carsku riznicu, a čudesni „Folio 166“ dobija naziv „Petrogradski list“.

    Sudbina je htela da tri decenije kasnije u posetu Kijevu dolazi Stojan Novaković, tada na mestu upravnika Narodne biblioteke Srbije. Tokom fotografisanja dragocenosti, pažnju mu privlači upravo „Petrogradski list“ koji je sadržao tragove srpske ćirilice. Njegovi pokušaji da sazna nešto više o poreklu dokumenta nailaze na zid ćutanja.

    Hilandarski triler

    Do raspleta dolazi 15 godina kasnije, kada 1891. godine u Hilandaru boravi veliki stručnjak za staroslovenski jezik Ljubomir Stojanović. Iako nailazi na veliki otpor bugarskih monaha, uspeva da pronađe knjigu iz koje je istrgnut list koji je u Rusiji fotografisao. Uvidevši da je u pitanju delo od velikog istorijskog i kulturnog značaja, pravi prve prepise rukopisa i vraća se u Beograd sa namerom da u bedi kralja Aleksandra u neophodnost njegovog povratka u domovinu.

    A ovo je tek početak uzbudljivog putovanja koje će u narednih pedeset godina Mirosavljevo jevanđelje preći od Svete gore do Beograda, i zamalo, do Berlina. 

    Nastavak:

    Filmska sudbina Miroslavljenog jevanđelja (2): Zagonetni nestanak u noći Majskog prevrata

    *Naslovna foto: Wikipedia / Đorđe Stakić