• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Cela Vojvodina u nekoliko sokaka: kako je Belo blato progovorilo 11 jezika
    09.06.2022

    Cela Vojvodina u nekoliko sokaka: kako je Belo blato progovorilo 11 jezika

    Sa jedva više od 1.000 duša, jedno seoce nadomak Zrenjanina bi se po mnogo čemu moglo nazvati posebnim. Krene li se sa nabrajanjem, verovatno bi bilo jednostavnije reći zbog čega ono to nije. Na nepunih 30 kilometara od Velikog Bečkereka, sa svih strana oivičeno rekom, jednom barom i nekoliko jezera, ugnezdilo se u srcu Banata Belo blato.

    Za vojvođanska sela je inače uobičajeno da im je ravnica najjači adut. A ona im daruje sve što se može naći na jednoj trpezi, tako da Vojvođani uglavnom ne moraju da brinu da će ostati gladni. U tome je Belo blato jedan od retkih izuzetaka. Ukotvljeni među jezerima i ritovima, Beloblaćani su se mahom okrenuli darovima vodenog sveta.

    Svakodnevica jednog paora im ipak nije strana, pa se i ovde ume naći tipično vojvođanskih aduta. I mada je samo seoce neveliko i skromno, svakako mu ne manjka raznolikosti. Dovoljno je progovoriti sa tek nekoliko od 1.000 i kusur duša, pa da se učini kao da je ovo mnogo više od malog, banatskog sela.

    „Koliko jezika znaš...“

    Ako bi se sudilo isključivo po broju meštana, lako bi se previdelo pravo bogatstvo Belog Blata. Osim ako se pritom povede i čuvenom latinskom poslovicom, jer se čini da je „koliko jezika znaš, toliko (ljudi) vrediš“ skrojena baš po meri Beloblaćana.

    Ovdašnje porodice drugačije ni ne umeju – u prosečnom domu sa četiri ukućana u proseku se govori i tri različita jezika. U susednoj bi se moglo čuti još najmanje dva, a u celom selu ukupno 11.

    Reklo bi se i da je ovo jedno od sela sa najviše jezika po glavi stanovnika. Kada takav život postane deo tradicije, ni jezički nesporazumi više nisu prepreka. Belo blato je poput Vojvodine u malom, pa među susedima ima Srba, Slovaka, Mađara, Rumuna, Bugara, Roma, Albanaca, Hrvata... Ništa manje nisu „šareni“ ni po verskoj tradiciji. Od katolika i pravoslavaca, protestanta, evangelika, baptista i muslimana, sve su ih ujedinila bogatstva različitosti.

    Beloblaćani su ove različitosti prigrlili kao još jednu od svojih specifičnosti. Za to im je bilo potrebno oko 150 leta, kada su se prvi meštani skrasili u selu po imenu Elizenhajm. A prvi Beloblaćani bili su Nemci, koji su nedaleko od Bečkereka došli oko 1866. godine.

    Kada od nacija i kultura nastane upečatljivi gemišt

    Tek što su počeli da se odomaćuju u tadašnjem Elizenhajmu, Nemcima se ukazala i njegova manje pitoma strana. Velike poplave udarile su već 1876. godine. Voda je Nemce proterala u susednu Rumuniju, ali su narednih godina počeli da pristižu najpre Slovaci, a za njima (ponovo) Nemci, Bugari i Mađari.

    Uz prvu školu i dve crkve, katoličku i evangelističku, u selu je pokrenut i prvi mlin. Sredinom prošlog veka, kada su se stišali svetski ratovi, banatsko seoce je lagano postalo sinonim neobičnog spoja nacija i kultura. Nemešoviti brakovi, ako su i postojali, bili su izuzetak od pravila, a nove generacije odrastale su učeći i svoj i jezike svojih suseda.

    Posledično je zbog toga došlo i do drugih mešanja – kao i svakodnevni divan među komšijama, šarolikost se našla i na beloblaćanskim trpezama. Kako je svaki narod imao sopstvene kulinarske preferencije i ukuse, tako su u beloblaćanskim domaćinstvima sastavljeni specifični jelovnici.

    Ipak, najdalje se glas proneo o kobasicama, koje su se proslavile zahvaljujući tamošnjoj Kobasicijadi. A osim kobasica, šunki, čvaraka i švargle, Beloblaćani – a posebno ribolovci – diče se i svojim vodenim specijalitetima.

    Kao i različitih jezika, Belom blatu ne manjka ni pitomih obala jezera. Sa severa i severozapada ga okružuju čak tri: Belo jezero, Koča i Mika, a na njih se nastavlja i jezero Joca. Zbog svoje vodene ograde, Belo blato je otkrilo još jedan potencijal – trska u okolini niče poput korova, a meštani su od nje načinili jedan od glavnih lokalnih proizvoda.

    Kuće u kojima je vreme stalo

    Iako po mnogo čemu nalikuje tipičnom vojvođanskom mestašcetu, ovo banatsko selo krije još interesantnih kutaka. Jedan od najlepših je svakako Carska bara, zbog koje se i Belo blato upisalo na turističku mapu Srbije. Zahvaljujući blizini jedinstvenog carstva prirode, porasle su ambicije meštana da i njihovo selo postane oaza za turiste.

    Belo blato je takav potencijal već dobilo u amanet, tim pre što multikulturalnost ovde stanuje već više od veka. Tako su se žitelji potrudili da od svog nasleđa načine svojevrsne muzejske primerke. Jedan od njih se smestio odmah do seoske škole: reč je o etno-kući uređenoj po uzoru na najstariju kuću u selu, čime je postala nastariji svedok života starih Beloblaćana. Zakoračiti preko njenog praga znači i doslovno se vratiti više od stotinu godina u prošlost.

    Toliko godina ima i svaki od predmeta koji ovde predstavlja deo pokućstva. Svaki od njih je služio nekadašnjim meštanima, čiji potomci danas saznavaju o životu svojih baka i deka. Čuvajući autentične predmete, Beloblaćani su pored klasične škole udesili i ovu istorijsku, zbog čega u selo okruženo trskom navraćaju i znatiželjni turisti.

    A nedaleko od jezera Koča, pre petnaestak godina je udešen i etno-centar „Lujza“. Na ovom mestu je nekada bilo imanje vlastelina Lukača Lazara, gospodina kome obližnja Ečka duguje svoj nadaleko čuveni Kaštel. Imanje je još krajem 19. veka ponelo ime po vlastelinovoj kćerki Lujzi, sve dok mu 1965. godine nije presudila velika poplava.

    Vetrenjače, rode i ulice brestova – najdraži seoski eksponati

    Danas je „Lujza“ još jedan verodostojni svedok prošlosti. Da bi tako i izgledala, udešena je po savetima stručnjaka-etnologa, pa bi onaj ko u nju kroči stekao dojam da je i ovde vreme stalo. U tome joj parira kuća Žigmunda Goklera, učitelja koji je nakon Velikog rata rukovodio seoskom školom. A vreme je stalo i u jednoj vetrenjači bez „krila“, koja u Belom blatu postoji od 1896. godine. Zauzela je dvorište lokalnog preduzeća za preradu trske i radila sve do 1971. godine. Od tada je i zvanično penzionisana, a Beloblaćani se nadaju da će jednog dana i od nje postati muzej.

    Za selo koje je skućilo tek nešto više od 1.000 stanovnika, Belo blato je sačuvalo sasvim dovoljno atrakcija. Pored turista koji mogu da degustiraju nadaleko hvaljene kobasice – a pritom zavire i u daleku istoriju – posebna dobrodošlica je već po tradiciji rezervisana za rode. Belo blato za svoj porodični život biraju i ove dugonoge lepotice, kada s proleća načičkaju gnezda po granama i uličnim stubovima.

    U međuvremenu su i krošnje dobile svoj poseban kutak. Po tome Belo blato staje na crtu i pitomoj Kikindi, koja je svojom najlepšom ulicom već osvojila svet. Tako i Beloblaćani svog „konja za trku“ imaju: pokrivena krošnjama sibirskih brestova, glavna Ulica Maršala Tita izrasla je u zeleni tunel. Za sada nema zvaničnu titulu jedne od najlepših vojvođanskih ulica, ali je nezvanično na dobrom putu da je jednom i osvoji.


    *Naslovna fotografija: Brejnev