Kada su u proleće 2020. godine pošli na radna mesta, radnici termoelektrane „Kostolac“ se baš i nisu nadali uzbudljivoj smeni. Uostalom, šta bi moglo da bude interesantno u prašnjavom ugljenokopu, gde svakodnevica prolazi između brujanja mašina i dima koji izbija iz visokih, uskih dimnjaka?
Da mu u neposrednom susedstvu ne leži arheološki park Viminacijum, „Kostolac“ možda i ne bi imao običaj da ih s vremena na vreme iznenadi. Međutim, ovoga puta je iz podzemlja „izronilo“ nekoliko brodova i čamaca. Izvukli su ih radnici termoelektrane, ne pomišljajući da bi na površinskom kopu mogli da pronađu – nasukana plovila.
Naravno, zbog neočekivanog „ulova“ su na lice mesta odmah pozvani arheolozi. Čamci i brodovi su na svetlost dana su izašli u manjim ili većim delovima, a potom krenuli put obližnjeg arheološkog parka. Arheolozima ovakva iznenađenja inače nisu strana: ipak je reč o području koje je otkrivalo štošta o životu i stanovnicima nekih davnih vremena. Međutim, kada se ispostavi da su brodovi nasukani pod zemljom, na nekih 7 metara ispod površine, onda je to, čak i iz ugla arheologa, sve samo ne uobičajeno. A to je u narednih godinu dana potvrdio i pokušaj da se rasvetli poreklo ovih plovila – čiji su, odakle, i kako su se uopšte nasukali nekoliko kilometara od toka Dunava.
Iznenađenje iz prašnjavih dubina i pitanja bez odgovora
Kada su tek počeli da ih stavljaju pod lupu, arheolozi su pretpostavljali da će ovo biti još jedno u nizu rutinskih istraživanja. Izbrojali su ukupno sedam čamaca i brodova, od kojih su svi ličili jedni na druge – po materijalu i obliku, odnosno, po načinu izgradnje. Otuda je zaključak isprva bio da je svih sedam brodova i čamaca moralo biti slične starosti.
Sem toga – a zbog činjenice da su pod zemljom proveli ko zna koliko vremena – većina plovila nije ostala u jednom komadu. Najveće „parče“ je bilo 12 metara dugačko i oko 2 i po metra široko, ali se ispostavilo da je sam brod, zapravo, bio duži – ukupno 19 metara. „Skratile“ su ga mašine na površinskom kopu, ali su arheolozi bili uvereni u to da će, uprkos oštećenjima, moći da ga rekonstruišu.
Isto su pretpostavljali i za čamce napravljene od jednog komada stabla, takozvane monoksile. Ali, ovakva istraživanja su po pravilu dugotrajna i kompleksna, tim pre što se u njih moraju uključiti i naučnici iz drugih oblasti. Ipak, arheologe su najviše zbunile analize koje su pristigle među poslednjima: potencijalno su dovele u pitanje ono što se mislilo da se zna o periodu kada su ovaj kraj naseljavali Rimljani.
Tako je, umesto da odgonetne pojedine enigme, ispitivanje drveta izrodilo još više pitanja.
Naime, rezultati su najpre demantovali pretpostavku da brodovi i čamci pripadaju približno istom istorijskom periodu. U ostacima drveta se merila količina radioaktivnog izotopa C14, budući da vreme njegovog poluraspada otkriva koliko je vremena prošlo od smrti živog organizma (odnosno, od seče drveta). Po tome se pokazalo da pojedini brodovi datiraju iz 15. i 17. veka, a najstariji među njima – iz prvog veka pre nove ere.
Prvo iznenađenje je bilo upravo to – razlika u starosti brodova nije tek nekoliko godina ili decenija, već se merila u vekovima. No, najstariji od sedam brodova je arheolozima postao i najzanimljiviji – shvatili su da možda gledaju u najstarijeg „svedoka“ prisustva Rimljana.
Ali, taj najstariji brod je potencijalno rešavao još jednu nedoumicu: kada su nam tačno Rimljani prvi put došli „u komšiluk“. Opšteprihvaćeno mišljenje je da su to bile prve decenije prvog veka nove ere, mada su pojedini istraživači smatrali da je to bilo još u prvom veku pre nove ere. Otuda je pronalazak ovih brodova mogao i da potvrdi tu tezu. Što se samog Viminacijuma tiče, on se navodio kao glavni grad rimske provincije Gornje Mezije. Arheolozi su ga smestili u vremenski okvir od prvog do sedmog veka, ali se gotovo ništa nije znalo o vremenu nakon postojanja Viminacijuma.
Ipak, za nekolicinu od 7 rekonstruisanih brodova, procenilo se da pripadaju upravo tom periodu – tačnije, između 7. i 9. veka nove ere. Ovo otkriće ih je, doduše, još više zbunilo, upravo zbog nedostatka podataka o tome ko je (i gde) mogao njima da plovi.
Novi slojevi istorije: „Kostolac“ (ponovo) pod lupom
Uprkos pomoći naučnika iz različitih disciplina, arheolozi su i nakon opsežnih istraživanja ostali sa više pitanja nego odgovora. Ali, to što su brodovi bili vrlo različite starosti, i dalje nije bila jedina misterija.
Ono što je bilo još interesantnije – a pogotovo u svetlu činjenice da su poticali iz različitih vremenskih perioda – jeste to da su svi brodovi izgrađeni na veoma sličan način. No, postojalo je još jedno pitanje koje je zahtevalo malo (više) mozganja i istraživanja.
Svi brodovi su, naime, pronađeni na dubini od 7 metara. Za to vreme, rimski Viminacijum se većinom nalazi u oraničnom sloju, što znači da je relativno „plitak“. Bilo je, sem toga, neobično i to što su ostaci brodova pronađeni nekoliko kilometara od (današnjeg) toka Dunava. Za arheologe je to značilo samo jedno: pozvati u pomoć naučnike koji se bave paleogeomorfologijom.
Njihovo kopanje po prošlosti je potvrdilo inicijalnu pretpostavku: da su brodovi, zapravo, deo dubljih arheoloških slojeva. A na mestu na kome je danas površinski kop Drmno, nekada se nalazio veliki rukavac Dunava.
Količina brodova koja je pronađena samo prilikom ovog iskopavanja, ukazivala je i na to da se ovde nekada nalazila velika luka. U tom smislu, Dunav je i pre toliko vekova bio ono što je danas – nezaobilazna žila kucavica rečnog saobraćaja. Međutim, brodovi su do današnjih dana „preživeli“ zahvaljujući nekolicini srećnih okolnosti: na lokaciji Drmna se formirao rečni nanos, a kroz zemlju koja je bila puna gline nije mogao da prođe ni tračak vazduha.
Zbog toga su brodovi (uključujući i gvozdene delove prikovane za daske) bili spašeni rđe i propadanja. Svakako, otkrivanje misterija ovog „bermudskog trougla“ bio je samo delić zadatka arheologa i drugih naučnika. Ostaci brodova su najpre smešteni u „kontrolisane mikro uslove“, čime je sprečeno njihovo dalje oštećenje. Budući da je reč o lokalitetu koji svako malo iznedri novo otkriće, arheolozi su, već po običaju, nastavili iskopavanja.
No, najnovije u nizu otkrića ponovo su prijavili radnici „Kostolca“: pre godinu dana su na dubini od 8 metara pronašli poveću hrpu drveta. Ubrzo se ispostavilo da je reč o osmom i, za sada, najvećem brodu, čija dužina je procenjena na više od 20 metara. Arheolozi su se, pak, ponovo našli na startnoj poziciji i zasukali rukave u pokušaju da osvetle još jednu arheološku enigmu. A kada i poslednji „ulov“ prođe sve faze istraživanja, sačekaće ga, kao i njegove prethodnike, posebno mesto: u Muzeju brodova u okviru Arheološkog parka Viminacijum, koji takođe čeka svoju izgradnju.
Naslovna fotografija: Freepik
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
