Baba Jaga (2): Strah na prvi pogled

Mrke oči, umesto jedne noge kost i štap kojim je sve pred sobom pretvarala u kamen, bilo je dovoljno da u startu utera strah u kosti. U starijoj slovenskoj mitologiji, Baba Jaga je, na prvom mestu, ipak imala ulogu negativca. Bila je pritom i slepa, u ponekim mitovima su joj „deca“ bile zmije, a ponekad je stizala u pratnji konja koji bljuju vatru.

Baba Jaginu reputaciju je, sem toga, „krasio“ i običaj da ukrade decu i ispeče ih u pećki. Izvesnije je naići na mitove u kojima nasrće na glavne, po pravilu dobre junake ili, pak, grabi u čizmama dugim 7 milja. Imala je pritom i pomoćnike, bar naizgled manje strašne: čitavu plejadu životinja poput mačaka i miševa, gusaka, labudova i pasa.

Nije bilo nimalo prijatno susresti je ni u letu. Onim tučkom je iz letećeg avana proganjala svoje žrtve, a gde Baba Jaga proleti, ostajale su samo oluje i mukla tišina. Slovenski mitovi su joj pritom davali i prilično neprijatnu spoljašnjost, pa ne izenađuje što je počašćena epitetom „groznog čudovišta“.

Jedino što je pored Baba Jage ostajalo bezbedno bile su priroda, šuma i jedan izvor. Taj izvor vode života je brižljivo čuvala, kao i divlje stanovnike šuma. Njeno šumsko stanište je, ipak, imalo prilično bizarne „ukrase“: kao ključ joj je služila ljudska ruka, a kao reza na kući – ljudska noga.

Kako je Baba Jaga odjeknula širom sveta

I dok nije bilo dileme u vezi njenih veštičjih „kvaliteta“, oko Baba Jaginog imena su već postojala različitija tumačenja. U suštini, mitologija je „babama“ nazivala ženske demone, a često to nije označavalo ništa laskavo – poput gatare ili mrzovoljne tračare. Slično je i sa imenom „Jaga“ za koje postoji više značenja. Tako se u turskom i mongolskom jeziku poistovećivala sa mudrom staricom, kod starih Grka i Poljaka sa vešticom, a u slovenskom i srpsko-hrvatskom jeziku sa rečju koja asocira na ljutnju.

Ostala je i činjenica da je Baba Jaga proputovala i dobar deo sveta. Koreni su joj, s obzirom na ime, indoevropski, ali je prešla granicu i dalje ka Istočnoj Aziji. Na primer, sa japanskim likom Jamamba deli ružnjikavu spoljašnjost i apetit za decu, a oba stvorenja su mestimično prikazana i kao zaštitnici dobrih junaka.

Baba Jagin prelazak u Kinu bio je, pak, potaknut prevodima ruske književnosti. I ubrzo je tu našla dom među arhetipovima šumskih i planinskih veštica, za koje se odvajkada verovalo da imaju duhovne moći. Ono po čemu je, na koncu, ostala posebna bio je njen spoj veštice i (sporadično) dobre vile – što je prgavoj, a mudroj starici davalo kvalitete kakve ne bi imala u društvu manje-više prosečnih mitskih bića.