„Arap“, dve kuglice i zanimacija koja je zaludela klince širom Juge

Krajem ’60-ih prošlog veka, pokušavajući da se nekako otme od života jednog prosečnog severnovojvođanina, mladić po imenu Borivoj se uputio na studije prava. Morao je tokom tih studentskih dana da napusti rodni Sombor, jer nije u njemu još bilo ni visokih škola, kamoli fakulteta. Borivoj je, ipak, imao svesrdnu podršku svog oca. Ipak to nije bila mala stvar: imati sina studenta, pa još u gradu koji nije imao nešto što bi se zvalo „intelektualna elita“. Uostalom, Bora se ionako vazda jadao kako mu fali novca. A bude li učio, biće i para – ponavljao mu je otac, neškolovani trgovac.

Borivoj Radojević inače nije bio nepoznat Somborcima. No, manje su ga znali po vijanju akademske diplome, a više po nadimku Bora Arap – iliti, „Arap-Bora iz Sombora“, kako je običavao da se predstavi. Po svemu sudeći, nije mu ni učenje bilo suviše interesantno. Knjige je otvarao retko (ako uopšte), a u to se ubrzo uverio i Borin otac.

A otac mu je, kada bi Bora odlazio od kuće, kriomice u knjige poturao pokoju novčanicu – čisto da se nađe. Bora je, pak, običavao da posećuje majku i oca svakog vikenda, dovlačeći sa sobom i hrpu teških knjiga. Onda bi otac, kada Bora ne gleda, uzeo da prelista fakultetsko štivo – mirisalo je na svežu štampu, kao da ga studentska ruka nije takla. Ali, ostajala je tu i pokoja zaboravljena novčanica, ista ona koju je otac krišom podmetao. A Bora, iako je bio student (što je u ono vreme u manjoj varoši ipak bilo „nešto“), očito nije bio baš mnogo vredan student.

Kada nesuđeni pravnik „pozajmi“ biznis ideju

Mada je uspešno zaobilazio knjige, Bora je ipak imao šlifa za masovne trendove. Jedan takav se pojavio baš krajem ’60-ih, ali podaleko od Sombora. „Clackers“ je, počev od 1968., doslovno zaludeo klince diljem Amerike. Bila je to glasna, ali i zabavna, a nadasve pristupačna igračka: trebalo je samo par plastičnih kuglica okačenih o kanap, a taj kanap je bio zakačen za alkicu koja se stavljala na srednji prst. Te kuglice su se onda sudarale i odbijale kada se vertikalno zamaše rukom, stvarajući zvuk po kome je igračka dobila ime.

Amerikanci su je još zvali i „Clankers“ i „Ker-Bangers“, a njena originalna verzija je isprva imala kuglice od kaljenog stakla. Ali, staklo baš i nije bilo praktično jer bi se kuglice kad-tad porazbijale. Zato su ih, dve godine kasnije, proizvođači zamenili kuglicama od polimera, a pomama se vrlo brzo prelila i do zapada Evrope.

Godine 1970. ili ’71., „Clackers“ je prvi put stigao i u ruke jednog Jugoslovena. Igračku je dobio na poklon od prijatelja iz Italije i bio je jedini u tadašnjoj Jugi sa jedinim primerkom kuglica koje su zaludele svet. Seo je, malo razmislio i shvatio da bi mu ova naprava napokon rešila muke iz studentskih dana – hroničan nedostatak novca. Bio je to ne-baš-vredan, ali dovojno preduzimljiv „Arap-Bora iz Sombora“.

Bora je u neku ruku pošao putem kojim se ređe ide, pogotovo u jednoj socijalističkoj zemlji u kojoj su „privatne inicijative“ budile latentno podozrenje. Ali, usudio se i najpre zakucao na vrata „Kamenka Gagrčina“ – somborske firme u kojoj je za malo novca pazario pozamašne količine plastičnih kapisli. Potonje su, inače, bile spremljene za otpad, ali je Bora od njih napravio obojene kuglice i povezao ih kanapom.

Uspeh ove privatne inicijative bio je najblaže rečeno munjevit. „Clackers“ – a sada pod domaćim imenom klik-klak – doslovno je bio razgrabljen i iz Sombora se otkotrljao po celoj Jugoslaviji. Bora je proizvodnju započeo tokom leta i jeseni 1971., a već u novembru iste godine, izbrojao je 100.000 proizvedenih klik-klakova.

Tolika navala je, pak, pretila da preraste u novi problem: Arap-Bora je jedva stizao da namiri potražnju. Ali, za novac više definitivno nije morao da brine. Nije morao da brine ni za doživotnu slavu, iako su ga Somborci mahom već dobro znali. Ali, sada su ga, osim kao duhovitog i preduzimljivog, upamtili i kao čoveka koji se prvi u njihovom gradu vozikao ulicama u ganc novom Mercedesu.

Možda jedina mana klik-klak pomame beše u tome što nije trajala večno. Ali, za nesuđenog pravnika to nije bio ni najmanji razlog za brigu. Upustio se Bora docnije u dugoročniji projekat i otvorio kafanu na Bezdanskom putu. A ako je klik-klak i izašao iz mode, bilo je dovoljno pomenuti jedno ime pa da ga se Jugosloveni ponovo sete – „Arap-Bora iz Sombora“.