Svršetkom Balkanskih ratova, Ada Kale 1913. godine ponovo prelazi u ruke Austrougara. Kada se stišao i Veliki rat, za ostrvo se našla zainteresovana i treća strana. Tek 1923. godine, Lozanska međunarodna konferencija donosi Mirovni sporazum sa Turskom, kojim se pravo na Adu Kale ustupa Rumuniji.
Za stanovnike ostrva, Lozanski mir je i doslovno doneo život u slozi. Od tada je Ada Kale postala poput minijaturne oaze: meštani raznih vera i nacija, pristigli sa raznih strana, nalikovali su jednoj velikoj porodici. Svi odreda – od muslimana, jevreja i pravoslavaca – bez izuzetka su se uzajamno poštovali.
Nije se pamtilo čak ni da se neko sa nekim posvađao. Ostrvljani su imali i svoje utanačene rituale: od večernjih druženja uz domaću dudovaču, do zajedničle proslave Hidreleza (Đurđevdana). I sama Ada Kale bila je poznata po sopstvenom brendu – ruže su nicale širom ostrva, a žitelji su od njih spravljali ulja, ratluk i parfeme. Sa lokalcima su potom počeli da se mešaju i stanovnici okolnih regiona. Obilazili su uzane kaldrmisane ulice i probavali alvu, nargile, džem od smokava i ratluk od lešnika. Do polovine veka, Ada Kale je zavrvela i od turista koji nisu propuštali da pazare turski nakit i slatkiše.
Foto: Wikipedia
Poslednje godine dunavske Atlantide
Godine 1963, ostrvljani su prvi put doznali da im se sprema – potop. Okupljeni u džamiji, slušali su imama koji je obelodanio da se Rumunija i Jugoslavija spremaju da izgrade veliku hidroelektranu Đerdap.
Doznali su i za plan da se skoro celo ostrvo, sa sve tvrđavom i većinom objekata, preseli 18 kilometara nizvodno. Na tom mestu, u blizini rumunskog grada Turnu Severin, nalazila se nekadašnja Ada Gubavac, a danas ostrvo Šimijan.
Ovo mesto je takođe čuvalo vremešnu relikviju – još pre dva milenijuma, čuveni graditelj Apolodor iz Damaska odabrao je da za cara Trajana ovde premosti Dunav. Nakon obaveštenja o potopu, prionulo se na zahtevan i prilično skup zadatak. Delovi austrougarske tvrđave prenošeni su, kamen po kamen, sa Ade Kale kako bi ponovo bili podignuti na Šimijanu.
Iako se dobrim delom u tome uspelo, poneki od važnih istorijskih artefakata ipak su srušeni. Pred žitelje Ade Kale, pak, stavljen je izbor – mogli su da isele u Rumuniju, Tursku ili u Jugoslaviju.
Foto: Fortepan/Donor: Erky-Nagy Tibor
Gde se deo poslednji stanovnik potopljenog raja?
Kada se 1970. godine počela graditi hidroelektrana Đerdap, nekadašnji ostrvski raj skončao je pod talasima Dunava. Oko hiljadu njegovih žitelja se rasulo mahom po Rumuniji i Turskoj. Pored muslimanskog groblja i tvrđave delom preseljene na Šimijan, jedino su oni sačuvali uspomenu na ostrvske „brendove“ – od alvi i ratluka od ruža, do nakita i turskog duvana.
Nisu sasvim zaboravljeni ni nekadašnji spomenici i tvrđava. Ostala je ideja da se oni u potpunosti obnove, čime bi Ada Kale ponovo „oživela“ na ostrvu Šimijan. Sa njima se, pak, na novo ostrvo naposletku preselio i poslednji stanovnik.
To beše skromni Miskin Baba, princ koji je u glavnoj varoši uspeo da utekne dvanaestorici čuvara kapija. Po legendi koju su ostrvljani poneli sa sobom, on i danas živi na ostrvu, gde je raskoš zamenio prosjačkim štapom.
Dok Adu Kale nije prekrio Dunav, viđali su ga, kako kažu, u šetnji obalama i bedemima tvrđave. Sada je na Šimijanu ostao poslednji čuvar utvrđenja. Nekadašnji žitelji ga katkad spaze i kako lebdi nad vodom, a svojim potomcima kazuju najpoznatiju ostrvsku legendu: nad Dunavom se nadviju talasi kada Miskin Baba u sunčanom odrazu umije dugu bradu, a otrese li sa nje vodu, ostrvom se uskovitla vetar.
*Naslovna: Wikipedia
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
