Čuvši da u jednom selu nadomak Kragujevca živi devojka očaravajuće lepote, Turci su bili rešeni da je brže-bolje pronađu. Glas o prelepoj Jelici stigao je i do velikog paše u Sarajevu, a ovaj je naredio svojoj vojsci da je smesta dovede.
Zulumćari su se po pašinom nalogu iz istih stopa uputili ka Gruži. Nameravajući da je uzmu u ropstvo, pošli su sa otetom devojkom preko planina kraj Čačka. Kada su dospeli blizu Dragačeva, lepa Jelica se otrgla i potrčala ka jednom proplanku. Turci su se naposletku pred pašu morali vratiti bez nje, jer je Jelica, popevši se na najviši vrh, skočila u provaliju i pobegla u smrt.
Priča o ovoj lepoj Gružanki prepričava se do danas. Sećaju je se uglavnom stariji meštani Dragačeva, objašnjavajući zbog čega se njeno ime našlo upisano i na mapi. Jer, devojci kojoj je skok sa litice bio miliji od ropstva svoje ime duguje i planina Jelica.
Skrivena lepota pitomih obronaka Jelice
Kada priroda reši da povuče granicu između dva grada, to ponekad zaliči na krajolik poput onog između Čačka i Guče. Verodostojnost legende o njenom nazivu već je teško proceniti, ali i planina se, baš poput devojke po kojoj je nazvana, nesumnjivo ponosi očaravajućom lepotom.
I dok je ju lepa Gružanka odabrala kako bi sama sebi presudila, padine koje pamte njeno ime su oduvek vrvele od života. Preko Jelice vodi put od Kraljeva ka Ivanjici i Guči, a duž tridesetak kilometara koliko se pruža planinski venac, svojim živopisnim bojama se diči upravo Jelica.
Šume i bistri potoci, sa brdima sa kojih pogled seže ka obroncima i kotlinama, čine da lepota ove planine staje u rang sa vidikovcima obližnjeg Kablara i Ovčara. Jelica im je, doduše, još uvek ostala u senci, zbog čega je neki nazivaju skrivenim draguljem zapadne Srbije.
Malo se zna i o tome da Jelica ne skriva samo raskošnu i šaroliku prirodu. Života je na njoj bilo i mnogo pre nego što su se na obroncima načičkale skromne seoske kuće.
Kada je planina bila grad
Izdignuta nad dragačevskom dolinom, Jelica je nekada bila nezaobilazna stanica karavanima koji su od Pomorja išli put Pomoravlja. Ova maršruta je i njihovim prethodnicima služila unazad tri milenijuma, a još tada su nastajale naseobine i utvrđenja sa kojih su se nadzirali putevi u podnožju.
Na 929 metara nadmorske visine, planinom gospodari njen najviši vrh, Crna Stena. Ovde će se najpre uputiti planinari i rekreativci, ali je Jelica ostavila ponešto i za radoznalce koji se bave naukom. Pođe li se od atara sela Grab, na oko 8 kilometara jugozapadno od Čačka, kroz planinske krajolike se dospeva pravo u daleku istoriju.
Nešto niža od Crne Stene, Gradina seže „svega“ 842 metra u vis. Presecajući šumu i zasade maline, do nje vodi staza od makadama sa putokazima koji nagoveštavaju ulaz u veliki vizantijski grad.
O njemu je pisao i austrijski putopisac i arheolog Feliks Kanic, koji je jugoistočnu Evropu poznavao kao svoj dlan. Od 1865. ga je izučavao i jedan od pionira srpske arheologije, Janko Šafarik, a počev od 1984. godine, nešto jasniju sliku su pokušala da daju i savremena istraživanja. Enigma je do kraja ipak ostala neodgonetnuta, ali se doznalo da na celoj Gradini ovaj grad nije bio jedini.
Ime mu ni danas nije poznato, ali su arheolozi na ovom mestu pronašli tragove nekoliko naselja: jedno je od Hristovog doba starije čitav milenijum, a još jedan srpski grad datira iz 10. veka nove ere. O onom vizantijskom se zna toliko da je nastao u doba cara Justinijana. Njegove ruševine otkrivaju i da je Jelica, osim prirodne, bogata i jednom od najstarijih arheoloških riznica.
*Naslovna fotografija: Martin Borž
Nastavak priče sledećeg četvrtka...
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
