Viševekovna želja srpskog naroda za slobodom gorela je nezaustavljivim plamenom u prvim decenijama XIX veka. Potaknuti velikim društvenim promenama u Evropi, ali i sve lošijim položajem pod turskom vlašću, pokrenuli su narodni ustanak koji je sa ushićenjem prihvaćen u domovini, ali i u rasejanju, odakle je pomoć stizala na razne načine, pa čak i kroz patriotske pesme.
Na tom talasu rodoljublja rođena je i prva nezvanična srpska himna, ali će na proglašenje zvanične himne Srbija morati da sačeka gotovo osamdeset godina.
"Vostani Serbie"
Kada je podignut Prvi srpski ustanak, Dositej Obradović udobno je i živeo i radio u Trstu. Ponesen vatrenim rodoljubljem, na glas o ustanku, počeo je da se bavi prikupljanjem novčane i vojne pomoći za ustanike. Kako bi podigao svest o važnosti ustanka, piše pesmu-manifest "Pesnu na insurekciju (ustanak) Serbijanov", u kojoj kaže:
Vostani Serbije! Vostani carice!
I daj čedom tvojim videt tvoje lice.
Obrati serca ih i očesa na se,
I daj njima čuti slatke tvoje glase.
Vostani Serbije!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!
Ovi rodoljubivi stihovi postaće nezvanična himna srpskih ustanaka, Kneževine i Kraljevine, ali bez melodije. Stihove će o svečanim prilikama izgovarati najviđeniji i najumniji Srbi svog vremena. Melodiju, i to u tri verzije, dobiće tek čitav vek kasnije. Melodiju su pisali Zlatan Vauda, Ljuba Manasijević, a najpoznatiju će komponovati krajem XX veka Vartkes Baronijan. Ova verzija posebno će postati popularna zbog emitovanja u TV seriji "Jastuk groba mog", za koju je i napisana.
Neostvareni snovi o himni kneza Mihaila
Prvi pravi pokušaj da Srbija dobije himnu desiće se nekoliko decenija kasnije, za vreme vladavine kneza Mihaila, koji 1864. godine preko Ljubomira Nenadovića upućuje poziv Đuri jakšiću da napiše državnu himnu. Avaj, poziv je ostao bez pozitivnog odgovora.
Uslediće i (ne)zvanični konkurs za himnu, koji će se završiti skandalom. Naime, na ovom konkursu je odbijen čak i veliki Zmaj, koji je sa Kornelijem Stankovićem napisao prvu i nikad izvedenu himnu. S druge strane, Nenadović je optužen za nameštanje konkursa i ideja o himni je ponovo pala u zaborav.
"Bože pravde" između dinastija i panslavizma
Više sreće od kneza Mihaila imao je njegov naslednik, Milan Obrenović, koji je od prvaka srpskog teatra Jovana Đorđevića naručio predstavu za proslavu svog punoletstva i uspona na tron. Te avgustovske večeri izvedena je već čuvena "Markova Sablja" u čijem je finalu hor izveo: "Bože pravde, ti što spase od propasti do sada nas", koju je za tu priliku uglazbio Davor Jenko. Jenko je bio Slovenac i strasni panslavista, koji je čitav život i karijeru posvetio Srbiji.
Ova svečana pesma uskoro je dobila veliku popularnost u narodu, a sve češće je, doduše, i dalje nezvanično izvođena u državnim i drugim svečanim prilikama. Tek je proglasom prilikom krunisanja kralja Milana, 1882. godine zabeleženo da je "Bože pravde" himna Kraljevine Srbije.
Dinastička smena doneće još jedan pokušaj komponovanja nove himne koja bi označila raskid sa prethodnim periodom. Ovaj put je čast pripala austrijskom carskom kompozitoru Avgustu Štolu, ali se kralju Petru himna nije dopala, kao ni stihovi srpskih pesnika. "Bože pravde" će, uz izvesne dinastičke izmene ostati zvanična himna Kraljevine Srbije.
Nastanak nove države i ambicije prestolonaslednika Aleksandra, usloviće da nova država nastala posle Velikog rata postane neobični spoj svečanih pesama tri najveća naroda. Od 1921. do Drugog svetskog rata biće izvođena kombinacija "Bože pravde", "Lijepa naša domovino" i "Naprej, zastave slave", pri čemu je iz stihova srpske himne izbačen pridev "srpski" i zamenjen sa "naš".
"Hej, Sloveni"
Situacija da zajednička država ima i nema himnu, ponovila se i pod novim državnim sistemom. Himna Kraljevine Jugoslavije zamenjena je patriotskom pesmom "Hej, Sloveni". Sama pesma nastala je daleko od Jugoslavije, u Pragu 1834. godine, a napisao ju je slovački istoričar i sveštenik Samo Tomašik kao "Hej, Slovaci".
Nekoliko godina kasnije dobija i "proširenu" verziju koja se odnosila na sve Slovene, da bi za Sveslovenski kongres u Pragu 1848. godine nepoznati kompozitor napisao muziku. Odatle se u duhu panslavizma širila ka Balkanu, te je oberučke prihvaćena od jugoslovenskih snaga.
Kao svečana pesma NOB izvedena je na Prvom i Drugom zasedanju AVNOJ-a.
Ipak, nije bila zvanična himna sve do 1977. godine, do donošenja Zakona o upotrebu grba, zastave i himne SFRJ. Doduše, ovim aktom je uvedena kao privremena himna SFRJ dok se ne utvrdi nova himna. To je i učinjeno 1988. godine, kada je još jednom potvrđena kao himna SFRJ, samo par godina pre njenog raspada.
"Hej, Sloveni" je bila himna još nekoliko država – Slovačke, gde je još od Prvog svetskog rata bila privremena ili nezvanična himna, te u naslednicama SFRJ – SR Jugoslaviji i Republici Srbije i Crne Gore.
Povratak "Bože pravde"
Raspad SFRJ označio je i potrebu za jasnijim označavanjem nacionalnih identiteta naroda koji su ostali u zajedničkoj državi, SR Jugoslaviji. Tako je na referendumu 1992. godine između pesama "Vostani Serbie", "Bože pravde" i "Marša na Drinu", izglasan upravo potonji marš, ali ova odluka nije zvanično usvojena.
Danas je zvanična himna Republike Srbije, ustanovljena 7. članom Ustava Republike Srbije pesma "Bože pravde". Zbog toga što Srbija odavno nije monarhija, stihovi koji su sadržali "srpskog kralja" zamenjeni su, prigodnijim, "srpske zemlje".
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
