• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Sremski Karlovci: gradić u kome caruju vino i pesma
    10.06.2021

    Sremski Karlovci: gradić u kome caruju vino i pesma

    Postoji jedna česma za koju kažu, ako neko sa nje zahvati vode, večito ostaje vezan za gradić u koji je svratio. A vratiće se, makar da sazna zbog čega svi toliko hvale čuveno karlovačko vino, ili zašto ga je toliko voleo pesnik Branko Radičević.

    U varošici u kojoj samo vinskih podruma ima skoro 20, nije moglo biti loše ni poetama ni meštanima. Sremski Karlovci, šćućureni kraj obale Dunava s jedne, i obronaka Fruške gore s druge strane, iznikli su na plantažama vina koje su sadili još stari Rimljani. Na vinogradima i voćnjacima najpre je izrasla varoška privreda, a zatim i nadaleko cenjeni vojvođanski brend. Zato se svake godine, već 9 decenija unazad, u Karlovcima okupe i oni koji nisu odavde. „Karlovačka berba grožđa“ prva je koja podseti na ovaj grad, a za njom se nadovežu Branko Radičević, najstarija srpska gimnazija, česma „Četiri lava“ koja ubedi goste da se vrate, najukusniji kuglof – i sve to u mestu koje je sačuvalo mir tipičnih vojvođanskih gradića.

    Kada ulicama zamiriše najslađe vino

    Fasade kuća i zgrada nadomak fruškogorskih nizbrdica mogle bi donekle zavarati slučajnog prolaznika. Varoški mir sakrio je poneke burne godine i decenije sremskokarlovačke biografije, a ona veli da iza skoro svake fasade i uličnog pločnika čuči priča koja je proslavila grad.

    Pomene li se Grožđenbal, uz njega ide i tradicija stara nekoliko vekova. Godišnju smotru vina iščekuju i gosti i domaćini: prvi zbog tih nekoliko dana zalivenih ukusnim, slatkastim napitkom, a drugi da nastave višegeneracijski zanat.

    Tim jesenjim danima, kada grad više nije toliko tih, suprotstavlja se i pomalo drugačija tradicija. Grad koji pozdravlja ljubitelje vina i pesme oduvek je bio na glasu kao jedan od najstarijih duhovnih centara Srbije. Sremski Karlovci su odškolovali i neke od cenjenih intelektualaca, a najstarija gradska apoteka otvorena je i danas.

    Foto: Depositphotos 

    Što Osmanlije poruše, to intelektualci izgrade

    Pre nego što je kuglof stigao na karlovačke trpeze, na desnoj obali Dunava postojalo je maleno utvrđenje. Tvrđava se u 14. veku zvala Karom, a pripadala je plemićkim porodicama Mađarske kraljevine.

    Počev od ranog 16. veka, dolinom Fruške gore prošpartalo je nekoliko naroda. Svaki od njih je ostavljao i komadić svog nasleđa. Osmanlije su Karlovce držale narednih 170 godina, ali su povlačenjem ka Beogradu ostavili razorenu varoš. Od nje je do kraja 17. veka ostao samo pepeo i prah. Jedan od presudnih trenutaka potom je bilo potpisivanje Karlovačkog mira: nakon primirja dogovorenog između Rusije i Turske, gradić od 1699. godine postaje delom Habzburške monarhije.

    Od tada Skremski Karlovci doživljavaju svoj kulturni, istorijski i duhovni procvat. Razvijaju se trgovina i zanatstvo, dok u grad dolazi sve više učenih, obrazovanih ljudi. Otvaraju se prva gradska bolnica i apoteka, a novac iz budžeta najvećim delom odlazi sveštenicima i učiteljima.

    Uticaj carstva severno od Dunava poznaje se i po fasadama zgrada. Jedva preživevši još jedno razaranje (ovoga puta od požara u kom je krajem 18. veka izgorela cela varoš), Karlovci dobijaju zdanja koja turiste i danas vraćaju u grad.

    Foto: Depositphotos 

    Od Vuka do „Filozofa“: najpoznatiji karlovački đaci

    Visoko na listu znamenitosti dospela je zgrada koja je odškolovala neke od najučenijih srpskih intelektualaca. Hodnicima Karlovačke gimnazije ne prolaze samo đaci i nastavnici, već i turisti, a podignuta je 1791. godine uz dopuštenje austrijskog cara Leopolda II.

    Obrazovanje je u to vreme zdušno podržavala i crkva. Tako je graditelj gimnazije bio tadašnji karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, uloživši novac koji su za izgradnju škole dali bogati varošani. Potom su u školske klupe seli Jovan Hristić, Dimitrije Davidović, Jovan Sterija Popović, Branko Radičević (pesnik se svojih gimnazijskih dana sećao kao najsrećnijih u životu), a srpski i nemački jezik je učio i Vuk Karadžić. Dva veka kasnije, nakon snimanja filma „Lajanje na zvezde“, karlovačke školske klupe su proslavile i đake i profesore sa velikog ekrana.

    A kada se karlovački đaci ujesen razmile po hodnicima, celim gradom zamirišu i vina. Za najpoznatije među njima kažu da je najbolje piće za muškarca – kada ga pije žena. Zbog raznih začina, lekovitog bilja i suvog voća, bermut se isprva pio kao lek. No, Karlovčani su ubrzo počeli da ga piju iz uživanja. Odavde je naposletku dospeo na Titanik, a među vrhunska vina svrstavaju ga i vrhunski somelijeri.

    Foto: Wikipedia / Ванилица

    Čuvari duhovnosti, ponos Sremskih Karlovaca

    Pored najstarije škole i vinskih podruma, među čuvarima karlovačke tradicije su i bastioni duhovnosti. Nakon Velike seobe Srba, u varoš se preselila Pećka patrijaršija. Zbog toga na centralnom gradskom trgu i danas ponosito stoji Veliki Patrijaršijski dvor.

    Kasnije je postao sedište Sremske mitropolije, a do njega su se nanizale Saborna crkva posvećena Svetom Nikoli i Rimokatolička crkva. Svaka od njih sačuvala je i spoljašnju i unutrašnju lepotu – od ikonostasa Uroša Predića, fresaka starih nekoliko vekova, umetničkih dela Paje Jovanovića i fasada koje gradu daju elitistički duh.

    Dok se Rimokatolička crkva ponosi najstarijim orguljama u Vojvodini, meštani se ponose njenim zvonima i porede ih sa onim na firentinskoj katedrali. Grad postaje centar duhovnosti i nakon izgradnje Karlovačke bogoslovije 1794. godine – što nije slučajno, jer je posle Kijevske ovo postala druga najstarija bogoslovija u Evropi.

    Foto: Depositphotos 

    Kako su se spojili elitizam i krotki duh ravnice

    Nije slučajno ni da su upravo Sremski Karlovci postali kulturni i duhovni centar Srbije. Austrija je bila blizu, a u grad je ulagao i Bečki dvor iz kog se upravljalo celom Habzburškom monarhijom. Zbog toga su Sremski Karlovci još u 17. i 18. veku bili jedna od najrazvijenijih varoši u Srbiji. Dok je čuveno karlovačko vino stizalo do evropskih dvorova, u Karlovcima je mahom živela intelektualna i kulturna elita.

    Danas tom elitizmu svedoče barokne i neoklasične fasade. Karlovački magistrat, palata Stefaneum, dvorac Ilion, pa i građanske kuće rasute po varoškim ulicama – svaka od ovih znamenitosti spaja duh aristokratije i pitomog vojvođanskog gradića. Njihova istorijska vrednost je neprocenjiva, tim pre što ne predstavljaju isključivo materijalna dobra.

    Od onih nematerijalnih – pored duhovne tradicije i kulture – Karlovčani se ponose i svojim voljenim pesnikom. Branko Radičević je u Karlovačku gimnaziju došao iz Slavonskog Broda i – zaljubio se, ne samo u grad, nego i u lepu Minu Karadžić. U svojim stihovima je ovekovečio svoje gimnazijske dane, ljubav prema lepoj Mini ali i jedno od najlepših izletišta u okolini Fruške gore, Stražilovo.

    Foto: Depositphotos 

    „Oj Karlovci, lepo l’ žive’ tude…”

    Kako je Branko Radičević ovde i sahranjen, Stražilovo je postalo jedno od najposećenijih fruškogorskih uzvišenja. Sa njim se po lepoti nadmeće vidikovac na Magarčevom brdu, sa koga puca jedan od najlepših pogleda na grad pored Dunava. Karlovčani se svog pesnika sećaju i na manifestaciji po njemu nazvanoj Brankovo kolo, a gde je pesme i kvalitetnog vina, tu je i poneka ukusna đakonija – ovoga puta kuglof.

    Upućeni vele da je najukusniji uz kafu i bermut. Dobio je i svoj „Festifal kuglofa“, još jednu manifestaciju proisteklu iz tradicije naroda. Dok se u Karlovcima svake godine krajem maja okupljaju najposvećeniji sladokusci, tako se i bogata narodna tradicija udružila sa kosmopolitskim duhom grada. Za svakoga ko dođe, karlovačka trpeza ponudiće hranu i za telo i za duh – a za istinske hedoniste, i jedno i drugo.


    *Naslovna fotografija: Depositphotos