Prva asocijacija na reč „vojska“ bi bila... Pa, zavisi koga pitate – da li stariju generaciju ili mlađu. Ova druga pamti kako kad i kako šta, jer je godine provela između klackanja da li će (ponovo) morati pod obavezno na vojni rok ili ipak ništa od toga.
Starija bi mogla da ima pomešane utiske. Zavisi i od dekade u kojoj je rođena, jer sa ulaskom u ’90-te godine prošlog veka, ušla je i u period koji bi najradije zaboravila. Ali, godine i decenije pre toga, e, to su bili doživljaji.
Pre svega, reč „vojska“ je tada asocirala na zlatno doba JNA. Zapravo, više plavkasto ili zeleno-žuto, već u zavisnosti od boje uniforme, ali jedno se nije moglo osporiti: bila je to institucija koja se poštovala i čiji rođendan nije mogao da prođe bez naročite svečanosti. A taj naročito svečani dan bio je 22. decembar.
Kada bi danas bila među „živima“, JNA bi zašla u 83. godinu. Osnovana je 1941., kao Prva proleterska brigada Narodnooslobodilačkog pokreta, a rođendane je slavila do 1992. godine. Ovo je bio poseban datum, pogotovo za aktuelne i bivše oficire JNA – pamtili su ga po priredbama, druženjima i posetama školaraca, a bez izuzetka su ga poštovali svi: i oni sa najvišim činom koliko i obični vojnici.
A potonji su slavili i druge „praznične dane“, kada bi se kasarnama raširio miris vojničkog pasulja. I on se bez premca poštovao, pogotovo u godinama kada se glede vojničke hrane moralo držati visokih standarda.
Miris pasulja i DRNČ-a
Iako je prestala da postoji pre više od 30 godina, Jugoslovenska narodna armija je za sobom ostavila mnoštvo uspomena. A one su se urezivale i pre nego što vojnici kroče u kasarne. Kada se mladić ispraćao na služenje vojnog roka, bio je to ponos za celu familiju. Shodno tome, na tako velikom događaju se nimalo nije štedelo.
Tada bi novopečeni vojnik iz prve ruke osetio sve što je pre toga samo slušao od starijih. Da se imao poštovati ne samo „kućni red“ u kasarni, nego i vaskoliko cenjena uniforma. U njoj se živelo od jutra do mraka, ali su se i po tom pitanju morala znati pravila: na primer, da se u uniformi ne nose obične kese iz dućana, jer to nije dolikovalo jednom uniformisanom vojniku.
Sa razlogom je JNA imala toliki renome, kako među vojnicima, tako i među običnim svetom. Bila je to moćna sila i okupljala je pitomce i oficire iz svih država Federacije – tačnije, svu jugoslovensku braću, već sukladno ondašnjem duhu bratstva i jedinstva.
Ipak, na čelu kolone, jedan vojnički delikates je imao posebno mesto. Legenda kaže da se nije rodio onaj ko je za vojnički pasulj rekao da je loš. Bila je to glavna zvezda trpeze koju niko i ništa nije nadmašio, čemu je kumovala i posebna metoda pripreme.
Naime, takav ukus pasulja dobijao se isključivo kuvanjem u ogromnim kazanima – a samim tim, i u ogromnim količinama. Idealno je bilo ako su kazani na drva, a sam pasulj obogaćen dodacima u vidu kobasica, slaninice i suvog mesa.
Vojnički pasulj je bio hit tim pre što neke druge đakonije ni izbliza nisu bile tako ukusne. Svakojako povrće nabacano u kazan, pa se još „brčkalo“ na vr’ kazana u ulju kog je bilo s dva prsta... Imao je i ovaj bućkuriš pogrdni naziv – drnč. Dobio ga je po istoimenom hemijskom „bućkurišu“ za čiji izum je bila zaslužna jugoslovenska hemijska industrija.
A pravi „drnč“ beše akronim od „deterdžentskog rastvarača naslaga čađi“, inače spravljenog kao sredstva za čišćenje ličnog naoružanja. No, vojnici su redom ovu skraćenicu prisvojili kao omiljenu – i to upravo da bi ocrnili neko neukusno jelo ili piće, kao što beše slučaj sa omraženim povrćem u ulju.
Disciplina, zanati i juriš na pite
Osim ponosa zbog vojničke uniforme i gurmanskog pasulja, nekima su uspomene na JNA bile sušta suprotnost: na primer, način da ih se prisili na vojni rok, ili su doživeli to kao „tamnicu“ za strogo prevaspitavanje. A za mladiće iz manjih mesta, vojni rok i jeste bio prilika za svojevrsno doškolovavanje – da nauče zanat kojim su se bavili i po dolasku iz kasarne.
Moglo se naučiti štošta – nekima je vojni rok poslužio kao auto-škola, drugima da steknu zvanje kuvara. Nije se moglo osporiti da se znanje jednog vojnika (a pogotovo ako je u činovima napredovao) cenilo i u vojsci i van nje. Ali, imala je služba i drugu stranu: bilo da su je poneki smatrali potpuno beskorisnom, ili je okupljala grupice kojima je od discipline bio draži lumperaj.
Da su se pravila morala poštovati, nije bilo sporno. Nije bio u milosti ni ko je hvatao krivine tokom dežurstva ili se usudio da odbrusi poručniku. Ali, bilo je tu još „stresnih“ momenata – na primer, kada u vojničku kuhinju pristignu pite sa sirom i krompirom. Pošto su ove đakonije, takoreći, bile u limited edition asortimanu, umele su da unesu poprilično gužve u inače striktan raspored obroka.
Dotični se, naime, pravio svakog dana, kako bi jedinice znale kada koja od njih dolazi na doručak, ručak i večeru. Međutim, ako bi vojnici načuli da su na meniju krompiruša ili pita sa sirom (a glas se o tome širio brzo), potrčali bi da opsednu kuhinju ne bi li se dodvorili kuvarima zarad sačuvanog parčeta pite.
Iznenađenja u obliku „cigle“ i praha
Naravno, znalo je, osim pite, biti još pojokeg iznenađenja glede vojničke menze. Takva su iznenađenja bila zapakovana pod skraćenicom SDO, iliti – suvi dnevni obrok.
SDO je vojnicima sledovao u danima kada je na „meniju“ bilo sređivanje kuhinje i vojničkog restorana, ili kada se ceo dan provodio na terenskim vežbama. A SDO je bio koliko veličine jedne cigle i zapakovan u kartonsku kutiju.
Otvaranje je ponekad nalikovalo lutriji, jer tek kada se otvore konzerve, videlo se i šta je u njima spakovano. Najveća konzerva bila je i najveća misterija – u njoj se nalazilo glavno jelo, odnosno dvopek, polumasni tvrdi sir, kesica čaja u prahu i dva pakovanja voćnih bombona.
Vojnici su toj najvećoj konzervi tepali – „Kviz“. Pored još jedne konzerve mesnog nareska, SDO je sadržavao i ceduljicu sa uputstvom za konzumiranje. Ako je verovati onima koji su se vojske sećali sa nostalgijom, konzervirana hrana je zapravo umela biti ukusna – naročito ako je to bio gulaš, iliti „rizi-bizi“, kako su ga zvali onomad krajem ’80-ih godina prošlog veka.
Možda jedina đakonija koja je parirala i gulašu i vojničkom pasulju, dopremala se – u prahu. No, slično kao i sa pasuljem, „praznični“ dan u vojsci je značio da su na dnevnom meniju specijalna, Trumanova jaja.
Nastaviće se...
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
