• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Pruga Beograd – Bar: Treća sreća, evropski rekord i najduže putovanje Plavog voza (2. deo)
    15.08.2021

    Pruga Beograd – Bar: Treća sreća, evropski rekord i najduže putovanje Plavog voza (2. deo)

    Čitava zavrzlama oko finansija pruge Beograd-Bar na koncu je rešena ukidanjem zakona o izgradnji. Pošto je dogovor pao u vodu, Republika Srbija je od 1971. godine preuzela sav finansijski teret. Raspisan je narodni zajam, dok je gradnja pruge „raspodeljena“ između Srbije i Crne Gore.

    Do novembra 1974, san o jugoslovenskoj železnici najzad je i dosanjan. Spojivši poslednjih desetak kilometara pruge, SFRJ je dobila magistralu dugu 476 kilometara, a prestonica – izlaz na more. U isto vreme, izgradnjom pruge Beograd-Bar postavljen je i rekord: na njoj se nalazi najviši železnički most u Evropi i treći po visini u svetu. Sa svojih 1.034 metara prestavlja najvišu tačku železnice, držeći parče pruge nad Malom Rijekom u Kolašinu.

    Za sve koji su se od sredine ’70-tih zaputili vozom na more, do krajnje destinacije su prošli kroz 234 tunela i preko 234 mosta. Ipak, nijedno putovanje nije nalikovalo onom koje je maja 1976. godine prešao Plavi voz.

    Praznik na šinama, prvi put u istoriji SFRJ

    Kada su Srbija i Crna Gora napokon spojene šinama, preko pruge Beograd-Bar je 30. maja zvanično pušten redovan železnički saobraćaj. Dva dana ranije, Srbijom je zavladalo sveopšte veselje: na stotine hiljade duša sjatilo se duž cele magistrale i ushićeno pozdravljalo druga Tita.

    Uz suprugu Jovanku, putnika Plavog voza je zapratila čitava svita državnika iz bratskih republika. Nakon godina radnih akcija i silnih peripetija i odugovlačenja, tog 28. maja se slavila velika pobeda radnog naroda. Ovo je, pak, do tada bio neviđen događaju u SFRJ.

    Za narod je to bio veliki razlog za slavlje: vožnja Josipa Broza nalikovala je državnom prazniku, a praznovali su mladi i stari, službenici i vojnici, zemljoradnici i ratari, čobani i obični radnici. I baš kao na praznik, svi su toga dana oblačili svoja najbolja odela. Spektakl nisu propustili ni oni koje je Titova vožnja zatekla na službenoj dužnosti. I da su se našli kilometrima daleko od šina, svi su odreda prekidali poslove i aplaudirali uzdignutih ruku. A kada je najpoznatiji putnik prispeo u neku od usputnih stanica, u znak dobrodošlice su se pred njim našle kriške hleba, so i prolećno cveće.

    Pesma, igra i trijumf jugoslovenskih graditelja

    Na celom potezu počev od Beograda, nijedan od gradova – od Valjeva i Kosjerića, preko Užica, Priboja, Prijepolja i Kolašina, pa sve do Titograda i Bara – nije do tada svedočio ovakvoj svečanosti – uključujući i železnicu čija je istorija sezala ceo vek unazad. Ispraćajući Plavi voz, u prestonici se narod okupio na Trgu Bratstva i jedinstva. A na krajnjoj destinaciji, na železničkoj stanici u Baru, još veća fešta: mladići i devojke su odenuli crnogorske narodne nošnje, a Josipa Broza dočekali hvatajući se u kolo.

    Ipak, najviše reči hvale zavredelo je stotinak hiljada graditelja. Pored 11 firmi iz cele SFRJ, veliko parče tereta ponele su i tadašnje Omladinske radne brigade. Da bi dosanjali jugoslovensku magistralu, rukave su zavrnuli rudari, geolozi, mineri, armirači, betonirci, železničari... I najzad, dve i po decenije od postavljanja prvih šina, retko ko je bio spokojniji znajući da je Plavi voz prispeo u poslednju stanicu.


    Naslovna fotografija: Orjen