Smrtna kazna u Srbiji više ne postoji. Ali njen poslednji slučaj – streljanje Johana Drozdeka – ostao je duboko urezan u kolektivno pamćenje. Zločin koji je potresao naciju dogodio se početkom 1990-ih i pokrenuo talas moralnih i pravnih dilema koje su deceniju kasnije dovele do konačnog ukidanja najstrože kazne u zemlji.
Jezivi zločin u Karavukovu
Karavukovo, mirno selo na severu Srbije, postalo je sinonim za tragediju 1990. godine kada je šestogodišnja Ivana Salijević brutalno ubijena. Osumnjičeni – Johan Drozdek, čovek poljskog porekla – bio je u rodbinskoj vezi sa porodicom žrtve. Stanovao je u kući Ivaninog dede, a s njenim ocem, Džemailom, imao je ranije poznanstvo bez otvorenih sukoba.
Ipak, prema navodima iz istrage, između dvojice muškaraca došlo je do nesuglasica, navodno oko bicikla. Taj trivijalan razlog, kako je kasnije naveo sam počinilac, bio je „okidač“ za monstruozni zločin. Drozdek je tog dana uzeo Ivanu i biciklom je odvezao ka seoskom groblju. Tamo ju je, prema nalazima istrage, najpre brutalno udario ciglom u glavu, a zatim silovao.
Telo devojčice pronašli su meštani koji su organizovali potragu za njom, a prizor koji ih je dočekao bio je šokantan. Devojčica je pronađena mrtva, a bicikl kojim su krenuli još uvek je bio u blizini. Ubica je pobegao, ali se već narednog dana predao policiji.
Suđenje i izvršenje kazne
Na suđenju, osumnjičeni Drozdek je priznao zločin i izrazio kajanje, ali sud nije imao dilemu. Veštaci su utvrdili da je bio psihički stabilan u trenutku izvršenja, što je značilo da za njegovo ponašanje nema olakšavajućih okolnosti. Osuđen je na deset godina zatvora zbog silovanja i na smrtnu kaznu zbog ubistva.
Presuda je izvršena 14. februara 1992. godine u Okružnom zatvoru u Somboru – Drozdek je streljan.
To je bilo poslednje pogubljenje u Srbiji. Iako su i kasnije sudovi izricali smrtnu kaznu, nijedna više nije izvršena. Time je ovaj slučaj označio ne samo kraj jednog života, već i kraj jedne pravne ere.
Smrtna kazna u zakonima Srbije: od kolca do ustavnog prava
Primena smrtne kazne u Srbiji ima dugu i često brutalnu istoriju. Još od vremena Prvog srpskog ustanka, kada je država tek počinjala da se institucionalizuje, smrtna kazna je bila redovno sredstvo kažnjavanja, ne samo za ubistva, već i za krađe, političke prestupe pa čak i preljube.
U 19. veku, pogubljenja su bila javna i često ritualizovana. Ubice su neretko bivale smaknute na isti način na koji su usmrtile žrtvu, a tela su bila izlagana kao upozorenje drugima. Tek sredinom tog veka javna pogubljenja su ukinuta, a streljanje je ostalo jedini oblik izvršenja.
Do kraja 19. veka smrtna kazna se izricala rutinski, ali se od početka 20. veka postepeno ograničava. U Kraljevini Jugoslaviji, nakon Prvog svetskog rata, uvedena su jedinstvena pravila: vešanje kao glavni metod, s izuzecima za vojne zločine.
Drugi svetski rat i komunistički period
Posle 1945. godine, smrtna kazna je postala mehanizam represije novog režima. Hiljade ljudi osuđeno je na smrt – kolaboracionisti, stvarni i izmišljeni neprijatelji naroda, politički neistomišljenici. Većina presuda je i izvršena, a najčešće bez mnogo pravne procedure.
Kasnije, u periodu stabilizacije sistema, smrtna kazna se sve više koristi protiv počinilaca teških krivičnih dela – ubistava, silovanja, razbojništava. Nakon reforme 1959. godine, vešanje se više ne koristi, a streljanje postaje jedini legalni način pogubljenja. Broj izrečenih smrtnih kazni se u tom periodu značajno smanjuje.
Put ka ukidanju
Od 1991. do 2002. u Srbiji je izrečeno 19 smrtnih kazni, ali nijedna nije sprovedena. Odluka o ukidanju smrtne kazne formalizovana je 2002. godine izmenama Krivičnog zakonika, a dodatno je učvršćena međunarodnim ugovorima koje je Srbija ratifikovala – uključujući Protokol 6 i 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ustav Srbije iz 2006. godine u članu 24 jasno kaže: „Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne.“ Time je ova vrsta kazne zauvek uklonjena iz pravnog sistema.
Etika, pravda i dileme
Slučaj Johana Drozdeka ostavlja pitanje koje i dalje deli javnost: da li postoji zločin za koji je smrt jedina primerena kazna?
Za mnoge, brutalnost zločina nad detetom ostavlja malo prostora za milost. Ipak, ukidanje smrtne kazne u savremenim društvima oslanja se na principe nepovredivosti ljudskih prava, mogućnosti sudske greške, ali i ideje da kazna ne treba da služi osveti, već pravdi.
Protivnici smrtne kazne navode i nedostatak dokaza da ona ima preventivni efekat. Osim toga, u svetu koji teži humanizaciji zakona i pravosuđa, smrt kao institucionalni odgovor na zločin postaje etički sporna.
Nasleđe jednog slučaja
Zločin u Karavukovu obeležio je kraj jedne ere, ali i početak nove faze u razvoju pravosuđa u Srbiji. Danas, umesto streljanja, sudovi izriču maksimalne zatvorske kazne – doživotne ili dugogodišnje.
Drozdek je ostao poslednje ime na listi onih nad kojima je država izvršila najstrožu kaznu. I dok pravni sistem Srbije ide putem evropskih standarda, sećanje na Ivanu Salijević i dalje živi – kao podsetnik na cenu koju društvo plaća za svaki izgubljeni život, ali i kao opomena da se zločini ovakvog obima ne zaboravljaju.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
