Pančićeva omorika - od obala Drine do jezera Hjurion

Dolina reke Drine i planina Tara zaista predstavljaju mesto na kome se može naći „trista čuda“. Jedno od njih je i vitka lepotica, uvek zelena i olistala, koja već 65 miliona godina naseljava ovo područje – Pančićeva omorika.

Kako je omorika otkrila Josifa Pančića

Priča o ovoj neobičnoj biljnoj vrsti počinje pre skoro dva veka u beogradskom Liceju, preteči današnjeg univerziteta. Mladi Josif Pančić postavljen je 1853. godine za profesora prirodnih nauka, na prvi pogled neobičnu poziciju za jednog lekara. Ipak, mada je do tada u Srbiji službovao kao lekar na raznim pozicijama, Pančić je još od svojih studentskih dana u Beču bio pasionirani botaničar. Šta više, čak je i njegov diplomski rad „Taxilogia botanica“ bio iz ove naučne oblasti.

Radeći sa studentima, 1855. godine došao je do saznanja da se u užičkom kraju nalazi jedna nesvakidašnja biljna vrsta koja nije bila ni smrča, ni jela i koju je narod nazvao omorika.  Zaintrigiran ovim predanjem, krenuo je šest godina u prvu potragu za novom biljnom vrstom. Sa grupom studenata obilazi kraj, ali bezuspešno

Uporan kakav je bio ne odustaje lako. Već 1865. godine naređuje novu potragu za omorikom koja je obuhvatala prikupljanje grana sa šišarkama sa područja Zapadne Srbije. I zaista, među desetinama primeraka jedan se istakao – zimzelene iglice i šišarke nisu pripadale nijednoj do tada poznatoj vrsti četinara. Problem je nastao kada je ustanovljeno da uz uzorak nije stigla zabeleška odakle je uzet.

Dve decenije potrage za Pančićevom omorikom 

Narednih deset godina Pančić što sam, što sa studentima obilazi Taru i dolinu Drine. I kao da mu je uvek izmicala. Taman kada bi pomislio da ju je napokon našao, ispostavilo bi se da je potraga uzaludna. A, onda… avgusta 1875. godine nadomak sela Zaovine, u zaseoku Đurići, na jednoj kosini napokon je pronašao „ledenu lepoticu“ za kojom je tragao dve decenije. Jedna za drugom ređala su se vitka stabla koja su pamtila vremena dok još dinosaursi hodali zemljom.

Svoja zapažanja i opis nove vrste četinara objavljuje u delu „Jedan novi četinar u Istočnim Alpima“ i to na latinskom jeziku. Daje joj i zvanični naziv -  Picea omorica. San je napokon bio dosanjan.

Stručna javnost, pak, nije imala milosti prema Pančiću. Narednih decenija bio je osporavan, pa čak i ismejavan zbog svog saznanja. Trbaće više od decenije da napokon 1878. godine zvanično bude potvrđen pronalazak nove vrste. Do tada je ovaj neobični četinar dobio svoje narodno ime – Pančićeva omorika, a brižljivim istraživanjem otkriveno je još nekoliko lokacija na Tari na kojima je rasla.

Mada je u toku karijere otkrio 102 i opisao preko 2.500 biljnih vrsta, Pančićeva najveća ljubav bila je omorika. O tome svedoči i činjenica da kada je umro njegov kovčeg napravljen od nje.