• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Palman Braht – austrijski vitez koji je lomio koplja za srpskog cara
    09.01.2022

    Palman Braht – austrijski vitez koji je lomio koplja za srpskog cara

    Kada se pobunio protiv oca kako bi se domogao krune, Dušan Silni, već po prirodi prilično ratoboran, poveo je u pohod i svoje čete ratnika. Njegova meta, kralj Stefan Dečanski, ubzo je nakon udara digao „belu zastavu“. Iako su uz mladog kralja stali i njemu najbliži ljudi, imao je i podršku sa strane – i to doslovno, jer neki od ratnika u njegovim redovima nisu bili iz Srbije.

    Nije to bilo ni prvi put da se srpskim vitezovima pridruže „tuđi“ ratnici. Takve prakse je bilo još za vladavine kralja Milutina – Dušanovog dede, koji je od Vizantinaca uzimao Turke preobraćene u hrišćanstvo. Za Stefana Dečanskog su potom ratovali vojnici iz Katalonije, a u redovima Dušana Silnog najviše je bilo Nemaca.

    Jedan od njih dojahao je 1331. godine i odmah stao uz budućeg kralja. Po odanosti i čojstvu, međutim, stao je rame uz rame sa najvernijim srpskim vojnicima.

    Osvajački pohodi viteza slomljenog srca

    Rođen oko 1290. godine u Štajerskoj, Palman Braht je titulu viteza dobio od austrijskog kneza. Ipak, još kao ratnik u svojoj domovini, potajno je čeznuo da bude vitez grofice od Štajerske, dami koja mu je zarobila srce.

    Ali, grofica jedva da je marila za zaljubljenog mladića. Sve Brahtove pobede na turnirima širom Srednje Evrope, gde je usrdno brusio vitešku veštinu, nisu ga udostojile grofičine ljubavi.

    Najzad je i razočarani vitez odustao. Umoran od čekanja, sada već zakoračivši u petu deceniju, okupio je grupu krstaša i pošao u nove osvajačke pohode. Destinacija mu behu Sveta zemlja i Jerusalim, ali ga je put isprva naveo u Zetu, srednjevekovnu državu Nemanjića.

    Austrijski vitez je dojahao do primorja iste godine kada je protiv Stefana Dečanskog ustao sin Dušan. U boj je tada pošao i Braht, udarivši na kraljevski dvor u Nerodimlju. Slučaj je hteo da od tog trenutka austrijski vitez postane jedan od najvernijih Dušanovih ratnika.

    Evropska vojska u službi Nemanjića

    Očito je bilo da se i u Srbiji u to vreme cenila pomoć „sa strane“. Takozvani ratnici najamnici bili su vešti, dobro naoružani konjanici i mahom su dolazili iz Evrope. Brzo su se odomaćili i u srednjevekovnoj Srbiji, vojevajući na strani srpskih vladara.

    Kraljevi su im, pak, poveravali brigu o vladarskom dvoru, čak i o ličnoj bezbednosti. Vitezovima u oklopu se to i te kako isplatilo. Mesečno su dobijali po 2 ili 3 zlatnika, a poređenja radi, prosečna kuća u Srbiji je u to vreme za godišnji porez davala tek pola dukata. Pritom, samo je car Dušan u svojim redovima imao oko 500 stranih najamnika.

    Jedan od njih postao je i Palman Braht. Skrasivši se u službi novog kralja, živeo je, poput ostalih vitezova, u zasebnom „naselju“ nalik kasarni. Bio je spreman da u svakom trenutku potegne mač, a Dušan je njegovo junaštvo zapazio već u bici kod Nerodimlja.

    Odmah je svog novog viteza postavio za kapetana kraljevske garde. Braht je stao na čelo oko 300 teško naoružanih konjanika, koji su svi odreda bili nemački najamnici. Koliko je zavredeo ugleda govori i činjenica da se on prvi pitao kadgod se diskutovalo o sukobima koji su se rešavali oružjem.

    Kako su živeli „gladijatori“ u srednjevekovnoj Srbiji?

    I sami vitezovi, odakle god da su došli, imali su u borbenim redovima posebno mesto. Po svemu sudeći, u državi Nemanjića postojala su i udruženja vitezova, a u doba vladavine Dušana Silnog, od 1331. do 1355. godine, to beše viteški red „Stub Svetog Stefana“.

    Popularne su bile i viteške igre i dvoboji, koje su dvorjani rado pratili dok je Srbijom još vladao Dušanov prethodnik. Štaviše, podsećali su na turnire kakvih je bilo na zapadu Evrope, ali je i sam srpski car imao običaj da pobednike daruje bogatim poklonima.

    Po tome se, pak, dalo zaključiti da je u srednjevekovnoj srpskoj državi postojao i izražen viteški kodeks. U međuvremenu, život vitezova je katkad podsećao na svakodnevicu rimskih gladijatora: kada ne bi bilo bitaka, plaćenici bi se borili jedni protiv drugih. Ovakvi susreti služili su im da dodatno usavrše veštine ratovanja, a za careve vlasteline viteški turniri behu i svojevrsna razbibriga.

    Vitez, najamnik i nesuđeni provodadžija

    Pobeda koju je Dušanova vojska izvojevala protiv Stefana Dečanskog bila je tek prva u nizu viteških okršaja. Palman Braht je pokazao čojstvo i kada su protiv novog kralja ustali dotadašnji saborci – zetski vlastelin vojvoda Bogoja, koji mu je pomogao da pokori oca, i njegov sused, Arbanas Dimitrije Suma. Nemački vojnici su ih tom prilikom potukli kao od šale, a Braht nakon toga postaje najbliži Dušanov čovek od poverenja.

    Ustremivši se na Vizantiju, Palman je vodio četu od 300 teško naoružanih oklopnika. Pred njihovim mačevima su redom padali Prilep, Ohrid, Solun i Albanija, a potom i Halkidiki, Epir i Tesalija. Nikada ranije carstvo Dušana Silnog nije bilo moćnije, a isto je tako bio silan i njegov vitez Palman.

    Ispostavilo se, pak, i da Brahtove dužnosti nisu bile samo viteške. Osim što je srpskom caru sačuvao živu glavu, jednom prilikom mu je povereno i da se pobrine za pitanje Dušanovog potomstva.

    Naime, car i njegova supruga Jelena, sestra bugarskog cara Jovana Aleksandra, iščekivali su naslednika i posle 4 duge godine braka. Bilo je nagoveštaja, doduše nepotvrđenih, da se i Jelena saglasila sa time da joj se suprug ponovo oženi.

    Pregovor se oko toga poveo s proleća 1336. godine, prilikom posete austrijskog vojvode Otona Habsburškog. Kako je dobro znao nemački jezik, poslanstvo je dopratio Dušanov ratnik Palmin. Za Dušanovu drugu suprugu je, pak, odabir pao na kćer vojvodinog brata, a Palminova misija beše da otputuje u Austriju i „regrutuje“ buduću mladu.

    Sticajem okolnosti, ovo je bila i jedina prilika kada neustrašivi carev vitez nije izvojevao pobedu.

    U carevoj službi do poslednjeg dana

    Stigavši u Austriju, Palman Braht doznaje da je nesuđena buduća srpska carica iznenada preminula. Šuškalo se, bar po čaršijskim pričama, da je doslovno „premrla od straha“ jer su je udavali „u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena“.

    Ubrzo potom, srpski dvor je proslavio dolazak kraljevića Stefana Uroša Nejakog. No, šuškanja su se nastavila otkako se pronela reč da car Dušan zapravo nije njegov biološki otac.

    U međuvremenu, silni vitez Braht ostao je među najcenjenijim carevim ratnicima. U službi je ostao pune dve i po decenije, a Dušana je poslednji put sreo krajem 1355. godine pred bitku sa Ugarima u Severnoj Dalmaciji.

    Nepunih mesec dana kasnije, mladi srpski car je iznenada izdahnuo od nikada utvrđenog uzroka. Njegov vitez se nakon toga najverovatnije našao u službi Dušanove sestre Teodore, ali mesto i godina njegove smrti takođe nikada nisu utvrđeni. Za naslednika srpske krune, Stefana Uroša V Nemanjića, pak, znalo se toliko da u svojim redovima nije imao strane vojnike. Što se pojedinih istoričara tiče, ne odbacuje se ni mišljenje da je upravo to jedan od razloga kraha dinastije Nemanjić i srednjevekovne srpske države.

    *Naslovna: Wikipedia/Paja Jovanović