• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Od zelene raskoši do luksuznog vojvođanskog toponima: kako je Karađorđevo postalo omiljeno lovište maršala?
    16.09.2021

    Od zelene raskoši do luksuznog vojvođanskog toponima: kako je Karađorđevo postalo omiljeno lovište maršala?

    Čekanje za šankom da vas usluže finim, prvoklasnim pićem već zvuči dovljno otmeno – a onda do vas došeta konobar, pritisne dugme i odnekud zazuji motor. Uto se na uglancanom šanku otvaraju tajna vratanca, a pred vama izranjaju čaše nalivene vašom porudžbinom.

    Ovo nije najnovije čudo tehnike, već „šank iznenađenja“ stariji od 40 godina. Jedina mana je što za njega ne može da zasedne bilo ko – kao ni za garniture od najfinije kože ili u fotelj kraj peći boje žada. Zapravo, rezidencija u kojoj stanuje ova raskoš danas je uglavnom pusta. Ne bi se, doduše, ni naslutio njen luksuz, bar ne u dvospratnici koja naizgled deluje prilično skromno.

    Rajski kutak za Druga pod krošnjama panonskih šuma

    Posetioci ove kuće danas su uglavnom novinari i reporteri. Bez posebne dozvole, nemoguće joj je prići i iza gvozdene kapije. Retki su imali prilike da zasednu i za onaj šank, a to su odreda bili najviši državni zvaničnici. A ova skromno-prefinjena kuća sagrađena je za samo jednog, koji je Federacijom predsedavao do poslednjeg dana.

    Od nekada neprohodne močvare kraj Dunava, Karađorđevo se proslavilo kao jedna od najdražih Brozovih oaza. Valjalo je pre toga raskrčiti preko 400 hektara polja, Komanda je upućena vojsci već nakon Drugog svetskog rata, te je od isušene močvare i pripitomljene vode najpre nastalo jedno jezero. Drugu Titu se ovo neobično dopalo, a njegovo „Kopaj dalje!“ bilo je dovoljno da nakon jednog jezera nastane još 15.

    Kao kruna naredbe, do 1959. godine je podignuta i „vila za odmor“. U blizini je postojala još samo jedna: sagrađena između dva rata, služila je kraljevskoj porodici za predah tokom putovanja. Odredivši mu kutak na 11 kilometara od Bačke Palanke, Brozova želja bila je da novo imanje bude autentično vojvođansko – sa vetrenjačom i belom kućom sa drvenim gredama, ušuškanom među stablima čempresa, kedra i panonskog hrasta.

    Oaza za elitu i poslednja Brozova poseta

    I danas se čini da je ovde vreme stalo s druge polovine prošlog veka. A svojevremeno je Brozova vila obišla stranice svih štampanih listova i medijskih agencija, kako domaćih, tako i svetskih. Kada nije dolazio po službenoj dužnosti ili bio domaćin svetskoj državnoj eliti, predsednik bi odlazio do kućice na najvećem od svih jezera. Odatle mu je, uz jutarnju kafu, sa terase pogled sezao do svakog kutka oaze.

    Štampa je tada pisala da je vila u Karađorđevu bila Brozova omiljena – odmah nakon one na Brionima. Okružena prirodom, sve što se u njoj čulo bila je tišina. Vremenom je uređena kako i dolikuje jednom maršalu: sa heliodromom, dugom stazom za šetanje i parkom u kome se razlistalo preko 100 vrsta stabala iz čitavog sveta.

    Prednost joj beše i ta što se do nje nije lako stizalo. Bila je dovoljno skrivena i usred nepregledne ravnice, ali je upamćena po izveštajima o svečanim prijemima i slavljima, sednicama u Brozovom predsedničkom i radnom kabinetu, te susretima sa istaknutim državnicima sveta. Otuda je Karađorđevo postalo sinonim za raskoš, a rezidencijski protokol je izbrojao tačno 66 Titovih poseta.

    U svojoj vili je bio domaćin 23 godine, poslednji put dočekvši novu 1980. Već prvog dana januara, ispratili su ga zabrinuti čuvari, partijski službenici, poslužitelji, kuvari i baštovani. Uputivši se na lečenje u Ljubljanu, Broz ih je uveravao kako će se brzo vratiti. Već tada su slutili – što se naposletku i obistinilo – da je ovo bila njegova poslednja poseta.

    Najlepši vojvođanski konji – prvi stanari Karađorđeva

    Osim dolazaka po predsedničkoj dužnosti, pričalo se i o onim drugim, neslužbenim posetama. Za hedonistu poput Broza, luksuzna rezidencija ipak nije bila jedina slika raskoši. Imalo je Karađorđevo i bogatstava drugačije vrste, a njegova istorija je mnogo starija od predsedničke rezidencije.

    Zapravo, prvi vlasnik kutka u Južnobačkom okrugu bila je Austrougarska monarhija, koja je još 1885. godine ovde uzgojila prve rasne konje. Ove plemenite životinje služile su mađarskoj vojsci, a svoju snagu i lepotu dugovali su netaknutoj prirodi. Dve decenije nakon toga, ergela koja je već narasla na oko 1000 hektara postala je najveća u ovom delu Evrope.

    I samo Karađorđevo bilo je raj na zemlji, najpre za nebrojene vrste biljnog i životinjskog sveta. Kasnije uređeno Brozovo imanje tek je deo oaze kraj Dunava u kojoj su se smestili Donji, Gornji i Novi Majur, Obrovac, Vranjak, Guvanište, Bukinski rit, Hagel ostrvo i Šarengradsku Adu. Ipak, do ’20-tih godina prošlog veka, popularnost je dugovala mahom austrougarskoj ergeli. Godine 1924., kralj Aleksandar Karađorđević donosi ukaz kojim se osniva Državno lovno-šumsko društvo.

    Lovačke priče, ovoga puta istinite

    Otkako je postalo državno dobro, Karađorđevo su između dva rata ulepšavali stručnjaci i inženjeri. Na nekoliko hiljada hektara prostrli su se pašnjaci, šume, seoca i plodno, obradivo tle. Ipak, nadaleko čuveni stanovnici i dalje su bili konji. Dospevali su do stranica štampe – naročito Nonius rasa, koju su prvi put uzgojili Austrougari – a primeraka sa pedigreom bilo je i među domaćim životinjama. Karađorđevo je bilo dom i najrazličitijim vrstama divljači, zbog čega je izašlo na glas kao jedno od najpoznatijih lovišta u Srbiji.

    Već 1948. godine, nakon obnove državnog dobra, u Karađorđevu se organizuje diplomatski lov. I pre nego što je docnije uredio vilu za odmor, među strastvenim ljubiteljima lova bio je i Josip Broz. Sve je to pratila i vaskolika javnost: maršal je od predsedničke dužnosti odmarao nišaneći u lovištu, a njegovi trofeji su svako malo punili stranice štampe. Otuda je rado posećivao rezidenciju i van službenog protokola, pa su oni koji su ga dočekivali izbrojali mnogo više od (zvaničnih) 66 dolazaka.

    Riznica kraj Dunava, samo za odabrane

    Od 1980. godine, rezidencija nadomak Bačke Palanke mahom je pusta. Raskošne prostorije ostale su gotovo netaknute, još otkako je 1957. u njih useljen autentični nameštaj. Retki posetioci, osim novinskih reportera, bili su maršalovi naslednici na mestu lidera Srbije. Posete im je upamtila i nekoliko decenija stara knjiga utisaka – pretpostavlja se i da je najstarija u Srbiji, budući da je otvorena još davne 1924. godine. U međuvremenu, kompleks u Karađorđevu došao je pod upravu Ministarstva odbrane.

    Četiri decenije kasnije, kuća među bujnim krošnjama i dalje izgleda kao da će svaki čas u nju kročiti neka od važnih zvanica. Ipak, i raj nadomak Dunava je osetio tragove turbulentnih devedesetih. Na ergeli u Karađorđevu, iako tradicionalno na dobrom glasu, danas, umesto par stotina, stasava tek nekoliko desetina rasnih konja.

    Iako je najpoznatija karađorđevačka vila zatvorena za javnost, turisti i dalje posećuju kako ergelu, tako i lovište i hipodrom. Vreme je stalo i u odajama Muzeja ergele, koji od 1983. godine čuva pehare najbržih karađorđevačkih konja. Među starim fotografijama je i ona koja pamti posetu britanske kraljice Elizabete, dok najviše pažnje „kradu“ eksponati maršalovih kočija i saonica.

    Mada je ostalo u državnim rukama, Karađorđevo, umesto jednog, danas čine tri kompleksa: Mesna zajednica Karađorđevo, Rezidencijalni objekat, kao i Vojna ustanova koja je nekada, pod imenom „Lovno-šumsko poljoprivredno dobro“, služila Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Dok su je konji i prvi čovek SFRJ učinili jednom od najpoznatijih oaza širom Jugoslavije, za današnje posetioce je ostala kutak rezervisan za odabrano, visoko društvo.

    *Naslovna fotografija: Milica Buha