Ako se Lapovo sa svojih nešto više od 6 hiljada duša čini kao prilično minijaturan grad, onda ga je (zvanično) najmanji u tome daleko prešišao.
Neki bi možda rekli – ovde zaista nemate šta da tražite. Pogotovo ako ste mladi i ako vam je teško da pojmite kako izgleda kada vreme doslovce stoji.
Takav glas vodi do krajnjeg jugoistoka Srbije i bezmalo same granice sa susednom Bugarskom. To jest, vodi makar glas, kada već ne vode glavniji putevi. Zato je Crna Trava, između ostalog, jedno od onih mesta u kome je trend smanjenja broja meštana verovatno i najstabilniji.
A nije tako bilo oduvek, kao što ni lapovljanske škole nekada nisu brojale duplo manje đaka. Crnotravljani su, doduše, lošiju kartu (pre svega, demografsku) izvukli manje-više silom geografskog položaja.
Zvuči stoga pomalo teško poverovati u to da su u daljoj prošlosti ljudi zapravo bežali ka ovom gradiću. I opet – ne zato što su to silno želeli, već su silom ratnih (ne)prilika na to bili primorani.
Slamnati krovovi, kaluđer među brdima i neumorne ofanzive na dušmane
Iako se ne bi moglo reći da je u njoj i tada „vrvelo od sveta“, Crna Trava se u daljoj istoriji ipak doimala živahnijom. Ali, godine u kojima se ovo malo mesto još i moglo nazvati mnogoljudnijim zaista više ne pamti niko živ.
Bila je to, naime, vrlo davna 1690., a zatim i 1739. godina, kada je narod išao put dve velike seobe. A na raskrsnici 17. i 18. veka, u crnotravsku oblast se od Turaka sklonilo blizu 2.000 duša – gotovo tri puta više nego što ih je danas.
Ipak, o idili među planinama, makar iz savremenije perspektive, teško da je bilo reči. Sklanjalo se u to vreme pod slamnate krovove i među zidove od blata, a s obzirom na negostoljubive planinske krajeve, tokom zime je umelo biti i više nego nezgodno živeti iza pendžera od hartije.
Nekoliko vekova kasnije, Crna Trava se ipak pročula po majstorima građevinskog zanata. I po tome što su ti majstori mahom bili pečalbari, što je nesumnjivo bio jedan od povoda da se crnortravske kuće isprazne. A dok se taj trend nije ustalio – opet, pretežno u poslednjih 6 ili 7 decenija – iz mestašca zaogrljenog planinama se ipak običavalo i odlaziti, ali i do njega dolaziti.
Ova ravnoteža se održavala praktično još od vremena pre Hrista. Smenjivali su se najpre Džidovi, Latini i Iliri, a od nove ere i Rimljani. Još su oni iskopali temelje ovdašnjoj najstarijoj industrijskoj grani – rudarstvu, tim pre što su njihovi tragovi obrade gvožđa ostali do danas.
Do 9. i 10. veka je, međutim, ovaj kraj već potpuno opusteo. Tako bar svedoči crnotravski crkveni letopis, koji veli da je vladavina Istočnog rimskog carstva ustupila mesto šumama i mnoštvu divljih zveri. Od ljudskih duša je, pak, ostao na prste da ih se izbroji – a to beše izvesni kaluđer koji je sa nekolicinom čobana stanovao u manastiru povrh brežuljka pod Crnim Vrhom.
Potom su divlji krajolici nanovo živnuli – ovoga puta sticajem nužde i želje za slobodom.
Za nemali broj Crnotravljana se tako i pročulo da su povrh svega borbeni i naklonjeni slobodi. Ali, to su od polovine 15. veka zahtevala i dešavanja u srpskoj državi. Ipak, u borbama protiv Turaka nije se baš dobro prošlo: srpski vojnici su gotovo u startu potučeni, ostavši pod osmanlijskom kapom narednih 400 godina.
Ta 4 veka je ujedno obeležio i uravnoteženiji priliv ljudi sa raznih strana – sa kulminacijom upravo tokom dve velike seobe. Pored silom prilika bežanije, bilo je u to vreme i doseljavanja pod prinudom: ovde su dolazile takozvane derbedžije, sa zadatkom da štite turske karavane od hajdučkih juriša.
Ali, prinudne bežanije je bilo i sa druge strane: srpsko stanovništvo je ovamo nagrnulo i u vreme velikih ustanaka, ne bi li umaklo ozloglašenim krdžalijama. Krdžalije su, pak, bile turska verzija hajduka, nadaleko čuvena po nemilosrdnim prepadima i pljačkanju srpskog stanovništva. No, uprkos mršavim šansama koje je narod imao protiv Osmanlija, neprohodni crnotravski okoliš donosio je i izvesnu prednost. Divlja borova šuma bila je kao stvorena za skrivanje i još idealniji potez da se odavde organizuju bune i ustanci.
Ondašnji meštani su po tome postali i našire poznati – tim pre što od druge polovime 19. veka nisu nijednom propustili da se odmetnu u ratove za oslobođenje. A taj trend su imali razloga da nastave i narednih decenija: od Balkanskih i Prvog svetskog rata, do borbe protiv fašizma. Štaviše, Crnotravljani su ubedljivo i prednjačili u ofanzivama na Nemce – i stari i mladi bez izuzetka, mnogi od njih zasluživši da ih nazovu narodnim herojima.
I mada je bilo na području Crne Trave u to vreme prilično živo i borbeno, jedna stvar se nije mogla zanemariti: svakodnevica je i za hrabre Crnotravljane ipak bila teška.
Vekovima (ne)odgonetnuto ime
Kao što su još Rimljani nakon Hrista prepoznali rudarski potencijal Crne Trave, isto su nastavili meštani koji su se doselili vekovima kasnije. Rudara i kovača je bilo najviše, za njima i stočara, ali ionako napornu svakodnevnu rutinu nisu olakšavala ni trvenja sa Turcima.
Primamljivije je stoga zvučala alternativa odmetanja u hajduke, što je lokalni živalj i sam redovno praktikovao. I u takvoj praksi jurišanja na Osmanlije – bar je to jedna od pretpostavki – se još davnijih dana (to jest, vekova) skovalo i sadašnje ime grada.
Precizni podaci o tome ipak nedostaju. Stoga je ostalo verovati predanju vezanom za Kosovski boj, kada je jedna srpska četa, pošavši put Kosova, ovde usput malo zadremala.
Skupina konjanika i strelaca se, naime, opružila na zelenoj poljani tek da malo predahne. Ne znajući da su trava i cveće na tom mestu izuzetno otrovni, armija je, opijena sokovima iz bilja, prespavala bitku.
Zelenu travu su stoga „počastili“ kletvom i proglasili je crnom. Ipak, Crnoj Travi je usud ostao i kada su prošla silna vojevanja. Koliko su se meštani u daljoj povesti svako malo doseljavali, tako su od sredine prošlog veka počeli da se osipaju.
I nisu od tada običavali da se ponovo vrate. Praktično odsečena od glavnih koridora, Crna Trava je posledično ostala zaglavljena u vremenu i (negostoljubivom) prostoru. Mlađe naraštaje ovde gotovo ništa više ne privlači: ni oskudne prilike za život i rad, niti gradić u kome su leta kratka, a u dugim zimskim mesecima običava da pritegne hladnoća.
Još manje im deluje primamljiva ideja da se ovde skrase sa svojim porodicama. Najviše njih je i otišlo put većih, mahom severnijih, ili gradova van Srbije, te se broj duša čak nije ni prepolovio, već petostruko smanjio. Otuda ih je danas ostalo tek nešto više od 500, što je i sasvim dovoljno da opravda epitet najmanjeg grada u Srbiji.
Naslovna fotografija: Радосав Стојановић
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
