Muhamed Mehmedbašić, srpski i jugoslovenski revolucionar, bio je ključni akter u događajima koji su promenili tok svetske istorije. Kao član Mlade Bosne, učestvovao je u atentatu na nadvojvodu Franca Ferdinanda, događaju koji je pokrenuo Prvi svetski rat. Njegov život, obeležen borbom za slobodu, stradanjem i upornošću, predstavlja fascinantnu priču o hrabrosti i patriotizmu.
Ponosni Hercegovac butnovničkih korena
U srcu Hercegovine, u slikovitom gradu Stolac, 1886. godine rođen je Muhamed Mehmedbašić, u porodici koja je nekada pripadala osmanskom bosanskom plemstvu. Njegov otac Mehmed i majka Nura povukli su se iz Sarajeva pred austrougarskom okupacijom. Njegov deda, Ibrahim Mehmedbašić, bio je vatreni protivnik austrougarske vlasti i obešen je 1878. godine, što je ostavilo dubok trag na porodicu.
U ovoj skromnoj, ali ponosnoj porodici, mladi Muhamed je odrastao slušajući priče o otporu i borbi za slobodu. Već od malih nogu, bio je izložen idejama patriotizma i nacionalnog oslobođenja, što će kasnije oblikovati njegovu revolucionarnu karijeru.
Kao mladić, Muhamed je radio kao stolarski zanatlija, a njegovo prvo značajno prijateljstvo sa Mustafom Golubićem, muslimanom iz Stolca, oblikovalo je njegove revolucionarne ideje. Golubić ga je uveo u krugove Mlade Bosne, tajne organizacije koja se borila za oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda.
Pridruživši se Crnoj ruci, Mehmedbašić je postao blizak saradnik Vladimira Gaćinovića i Danila Ilića. Sa svojim snažnim srpskim nacionalističkim osećanjima, dobio je delikatne zadatke u borbi protiv austrougarske vlasti. Mehmedbašić se, kao i njegov prijatelj Golubić, izjašnjavao kao Srbin Musliman, što je bilo neuobičajeno za to vreme i dodatno je osnaživalo njegovu odlučnost u borbi za slobodu svih Srba, bez obzira na veru.
Atentat na Poćoreka, al' zamalo
Krajem 1913. godine, Danilo Ilić je, u dogovoru sa srpskim kapetanom i sabratom u Užicu, preporučio prestanak izgradnje revolucionarne organizacije i prelazak na direktne akcije protiv Austro-Ugarske. Mehmedbašić je dobio zadatak da ubije guvernera Bosne i Hercegovine, Oskara Poćoreka. Dobio je švedski nož sa otrovom i uputio se prema Sarajevu.
Međutim, početkom 1914. godine, kada je saznao da će Franc Ferdinand posetiti Sarajevo na Vidovdan, planovi su se promenili. Ilić ga je obavestio da je novi cilj nadvojvoda Franc Ferdinand. Mehmedbašić je bio spreman za akciju i verovao je da će njegovo delovanje podstaći revolucionarni duh u Bosni i Hercegovini.
Pucanj koji je promenio istoriju 20. veka
Dana 28. juna 1914. godine, sedmorica mladića iz Mlade Bosne rasporedila su se duž ulice koja je vodila ka sarajevskoj Gradskoj većnici. Plan je bio jednostavan: ko prvi uoči automobil sa nadvojvodom, taj prvi puca. Mehmedbašić je bio među prvima koji su primetili automobil, ali je izgubio strpljenje i nije reagovao. Ipak, imao je sreće da pobegne hapšenju, za razliku od mnogih svojih saboraca.
Nakon atentata, Mehmedbašić je uspeo da pobegne u Crnu Goru, gde se pridružio srpskoj vojsci. Do 1916. godine, nosio je čin potporučnika i nalazio se sa srpskom vojskom u planinama Albanije. Njegov put otpora i borbe bio je predodređen još od detinjstva, a sada je bio deo većeg plana za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda.
U nemilosti kralja
Tokom Prvog svetskog rata, Mehmedbašić je bio umešan u Solunski proces, suđenje za navodnu zaveru protiv regenta Aleksandra Karađorđevića. Osuđen je na 15 godina zatvora, ali je amnestiran već 1919. godine. Njegova rečenica sa suđenja: "U Srbiji sam svojim očima video Pijemont srpstva, ništa drugo nisam mogao da vidim," ostala je upamćena kao svedočanstvo njegovog dubokog patriotizma.
Nakon oslobađanja, Mehmedbašić se vratio u Sarajevo, gde je nastavio život kao slobodan čovek. Povratak u Sarajevo za njega je bio povratak na mesto zločina, ali i mesto gde je mogao da nastavi svoju borbu za slobodu, ovaj put kroz mirnodopske aktivnosti. Kralj Aleksandar ga je lično pomilovao i poklonio mu kuću na Ilidži, što je bio znak priznanja za njegovu borbu i lojalnost.
Jednom revolucionara, zauvek revolucionar
Tokom Drugog svetskog rata, Mehmedbašić je ponovo postao meta, ovog puta ustaških snaga. Uhapšen je i mučen, a preminuo je 29. maja 1943. godine od posledica torture. Iako je želeo da bude sahranjen u Vidovdanskoj kapeli sa Gabrilom Principom i ostalim članovima Mlade Bosne, zbog svog islamskog ispovedanja, to nije bilo moguće. Sahranjen je na muslimanskom groblju Butmir, najbližem Vidovdanskoj kapeli.
Njegova deca, Zoran, Nada, Vladimir i Velimir, nosila su imena koja su odražavala njegovu srpsku opredeljenost. Danas, u Hercegovini, malo toga podseća na ovog velikog rodoljuba, ali njegova priča ostaje kao svedočanstvo o hrabrosti i neustrašivosti u borbi za slobodu.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
