• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kako se Tanurdžićeva palata našla među znamenitim novosadskim toponimima?
    13.12.2021

    Kako se Tanurdžićeva palata našla među znamenitim novosadskim toponimima?

    Kada je 1932. godine oglašena prodaja placa u srcu Novog Sada, nije među potencijalnim kupcima bilo niti jednog koji je hteo da propusti takvu priliku. Na dotičnom komadu zemlje beše tek jedna skromna kuća i u njoj pivnica „Minhen“. No, za poslovne ljude novosadske, posedovati plac u jednom od najatraktivnijih delova grada bila je stvar prestiža.

    Od njih 400 koliko ih se nadmetalo, sve ih je nadigrao Nikola Tanurdžić. Njegova ponuda teška 4 miliona dinara ubedljivo je pokolebala i najzagriženije konkurente.

    No, za sumu koju je iz džepa izvadio kao od šale, Tanurdžić je imao valjano pokriće. Marljivo je radio unazad desetak godina, otkako je nedaleko od novog placa, samo ulicu dalje od tadašnje pivnice, otvorio Tvorničko stovarište štofova „Silesia“. Već tada su Novosađani svedočili da je iz dva lokala njegove kuće gotovo svakodnevno iznošeno po stotinu paketa. Dugmad, postave, razni materijali i štofovi pazarili su se kako bi opskrbili novosadske krojače.

    Palata oko koje se otimalo na stotine arhitekata

    Ne žaleći milione za atraktivan plac (ali ni staru kafanu koju je uskoro srušio), Tanurdžić je želeo da na ovom mestu podigne zgradu po kojoj će ga ceo Novi Sad pamtiti. Zamislio je palatu poput modernih evropskih zgrada, a imao je već i delimično razrađen plan.

    Još godinu dana ranije, obelodanio je konkurs za projekat zgrade koja bi, osim komfornih rezidencija, imala hotel, bioskop i dućane. Svoje radove je tada, kako svedoče pojedini izvori, poslalo više od 400 arhitekata. Od onih koji su pobrali nagrade, Tanurdžić ih je sve do jednog pošteno isplatio, uključujući i Đorđa Tabakovića – svog prijatelja i iskusnog projektanta kome je naposletku i poverio ovaj poduhvat.

    Ipak, Tanurdžić je dobro znao da je njegova zamisao prilično kompleksna. Stoga je sa Tabakovićem pošao put evropskih prestonica, ne bi li proučio tamošnje trendove u gradnji i ugradio ih u novosadsku palatu. Đorđe Tabaković se, pak, poveo za estetikom nemačke Bauhaus škole. Jednostavna i, što je još važnije, funkcionalna, lišila je Tanurdžićev novi dom svake suvišne dekoracije.

    Nikola Tanurdžić, vredni preduzetnik rođen na točkovima

    Kada je 1933. godine počela gradnja najmodernije novosadske zgrade, činilo se da je ceo grad nadzirao svaku polegnutu ciglu. Za tadašnje pojmove, grandiozan projekat palate je istog trena suvereno zagospodario središtem Novog Sada.

    Ovo je istovremeno bila i kruna dotadašnjeg životnog i poslovnog puta Nikole Tanurdžića. U Novom Sadu je živeo već više od decenije, a trgovački uspesi su ga proslavili i pre nego što je postavio temelje palate.

    Ipak, prvi redovi njegove biografije bili su daleko od glamuroznih. Rođen je 1887. godine pored Starog Bečeja, i to u kolima kojima su se njegovi roditelji zaputili u Srbobran. Preselivši se iz Stanišića nadomak Sombora, porodica je, sada sa članom više, nastavila život u novom gradu.

    Pritisnut nemaštinom, Nikola se, kada je poodrastao, obreo po zanatskim radnjama. Za šegrta ga je uzeo jedan novosadski trgovac, kod koga je vredno učio o trgovini ručno rađenim odelima. Nastavio je u Pešti i Beču, a do 1914. godine već je bio glavni trgovački putnik za Balkan. Proširivši nakon toga posao u Pragu i Subotici, ušteđevina mu beše dovoljna da, po povratku u Srbobran, otvori svoj dućan.

    Velikodušni Novosađanin u društvu srpskog kralja

    Dok su ga Novosađani poznavali po zavidnom imetku, nije ostala nezapažena ni Tanurdžićeva darežljiva priroda. Tih prvih decenija 20. veka, mnogi od dobrostojećih građana postajali su zadužbinari i pokrovitelji.

    Tako ni Tanurdžić nije štedeo pomagati udruženja poput Matice srpske i Novosadske trgovačke omladine. Za njeno osnivanje je i sam bio jedan od najzaslužnijih. No, zasluge mu pripadaju i za to što je Novi Sad tom prilikom posetio kralj Aleksandar I Karađorđević lično. Sa kraljem je, pak, bio i u prijateljskim odnosima, jer je kao trgovac snabdevao dvor Karađorđevića štofom i krznom.

    Do 1934. godine, Tanurdžić je gradu ostavio i jedno od najmonumentalnijih arhitektonskih čuda. Tako se o njegovoj palati govorilo i kad su se u 35 apartmana te godine počeli useljavati prvi stanari.

    Ispod njih je, u prizemlju iza velikih stakala, stalo i 14 trgovačkih dućana. U najveći se iz obližnje Pašićeve ulice preselila i Tanurdžićeva radnja „Silesia“. Odmah nad njom beše i najluksuznija rezidencija u palati: oko 300 kvadratnih metara projektovano je za Nikolu Tanurdžića i njegovu petočlanu porodicu.

    Raskošni simbol srca Novog Sada

    Dok se Novi Sad ponosio novim impozantnim zdanjem, za vrednog trgovca ovaj poduhvat još nije bio ni blizu kraja. U palatu je već bio useljen i tada najsavremeniji gradski bioskop „Reks“. Tanurdžić je planirao da dogradi i hotel istoga imena, te se ponovo sa arhitektom Tabakovićem zaputio van granice.

    Sa izgledom modernih hotela dvojac se tada upoznao u Nemačkoj. Proširivanje palate počelo je 1939. godine, te je atraktivna zgrada postala još atraktivnija. Prizemlje hotela obloženo je mermerom, a sobe na spratovima i u potkrovlju imale su moderne kupaonice, telefone i radio prijemnike.

    I dalje bez namere da stane, Tanurdžić je svoju palatu udesio poput modernog kompleksa za poslovanje i stanovanje. Narednih godina, palata je bila na putu da u tadašnjoj Jugoslaviji postane najsavremeniji trgovinski centar.

    Krah porodice Tanurdžić: kečevi u rukavu i zloslutna predskazanja

    Da se život ume preokrenuti u samo nekoliko godina, uskoro se uverio i jedan od najbogatijih Novosađana. Dogradnju Tanurdžićeve palate najpre je zaustavio Drugi svetski rat, a njen vlasnik se nakon toga više nikada u nju nije vratio.

    Godine 1946., zdanje na najskupljem gradskom placu prelazi u ruke države. Hotel „Reks“ je promenio ime u „Putnik“, a sve što se iz zgrade moglo izneti, spakovano je i odveženo kamionima. Postavši delom nacionalizovane privredne celine, u veliki stan u kome je Tanurdžić živeo sa suprugom i četvoro dece useljena su trojica oficira.

    Sada već bivšem vlasniku je, međutim, ostao „kec u rukavu“. Naime, Nikola se dosetio da blagovremeno sakrije predmete poput delova liftova i brava, da bi ih zatim ponudio na prodaju gradskim ocima za basnoslovne sume novca. Kupci, pak, nisu imali kud, jer bez ovih delova zgrada nije mogla da funkcioniše. Tako se, umalo na pragu bankrota, Tanurdžić ipak spasao novčanih gubitaka.

    Nepune četiri decenije kasnije, ideja novosadskog trgovca doživela je i epilog. Hotel „Putnik“ je dograđen 1981., ali je Tanurdžićevim potomcima deo imovine vraćen tek 2012. godine. O sudbini glave porodice ostala je i urbana legenda – po njoj sudeći, Tanurdžićeve nedaće prokazala je čaša koja je poletela sa novosadske palate.

    Štaviše, iz nje je pio kralj Aleksandar I Karađorđević lično, kada je posetio Novi Sad povodom svečanog otvaranja zgrade Novosadske trgovačke omladine. Stari narodni običaj nalagao je da se čaša potom baci sa novoizgrađene palate.

    Usprkosivši zakonima fizike, čaša je naposletku ostala u jednom komadu. Novosađani su ovo, pak, protumačili kao zlokobno predskazanje. Igrom slučaja, kralj Aleksandar je nedugo potom smrtno stradao u atentatu, a porodica Nikole Tanurdžića je nakon rata doživela potpuni poslovni krah.


    *Naslovna fotografija: KovacsDaniel