• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Kako je jedan Kraljevčanin na dva točka dospeo do Hitlera i postao prvi kraljevački Olimpijac
    27.03.2022

    Kako je jedan Kraljevčanin na dva točka dospeo do Hitlera i postao prvi kraljevački Olimpijac

    Njegovo ime teško da ćete pronaći u istorijskim knjigama, pa čak i u zbornicima srpskog i jugoslovenskog sporta. Ipak, Stojan Stojić bio je neobičan i energičan čovek koji je svoju pasiju prema brzini na dva točka doneo u rodno Kraljevo. Njegova ljubav prema biciklizmu bila je tolika da se navodno okušao na jednoj od najznačajnijih trka – Tur de Frans, a bio je i nezvanični učesnik Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine. 

    Nestašni klinac iz kraja

    Junak naše priče rođen je pred Balkanske ratove u skromnoj porodici Riste i Mire Stojić u selu Kačulica. Zbog političkog opredeljenja oca, porodica se tokom narednih godina selila po raznim mestima oko Kraljeva gde se Rista bavio kafedžijskim poslom kako bi prehranio svoje jedanaestoro dece. A Stojan je od malih nogu bio pravi nestaško, koji je svet gledao znatiželjnim očima deteta sa širokom osmehom koji će i kasnije ostati njegov prepoznatljivi detalj. Sve dok nije primetio čudo na dva točka, tada znano kao velosiped, a danas bicikl koji je stigao u dvorište jedne od bogatijih kraljevačkih porodica. Skromna porodica nije imala sredstava da nestašku pokloni ovu skupu mašineriju, te su se komšije sažalile i poklonile mu polovni bicikl.

    Kao dečarca put Stojana vodi u Beograd, gde je njegov stariji brat Petar sredinom dvadesetih godina 20. veka otvorio jednu od prvih škola igranja. Zvala se „Studio - Kasina“ i nalazila se na elitnom mestu – Hotelu „Kasina“ na Terazijama. Za kratko vreme, tanc majstor Petar stekao je reputaciju jednog od najotmenijih ljudi Beograda, koji je svoje mesto našao u raznim društvenim klubovima. I ne samo to, kao neko ko je imao „veze sa inostranstvom“, često je bio konsultant beogradskih dama i gospode po pitanju mode i modnih trendova. Za to vreme, mladi Stojan pomagao je bratu puštajući muziku i čisteći studio, ali je zov rodnog kraja ipak bio jači.

    Ko to juri kroz Kraljevo?

    Povratak Stojana Stojića u rodni grad bio je presudna tačka za ondašnji sport. Prvo kroz sportsko društvo „Morava“, a zatim i samostalno osnivanjem Biciklističkog društva „Lasta“, postao je utemeljivač ovog sporta u gradu na Ibru. Naravno, i pre njega su velosipedi špartali gradom, ali je tek sa Stojanovim dolaskom podignut na daleko viši nivo. Podršku mu je pružao sugrađanin Dele Nišavić, takođe pasionirani ljubitelj dvotočkaša na ljudski pogon.

    Ipak, sportska statistika kaže da ovaj dvojac nije bio previše uspešan u svojim pohodima. Biciklista je tih godina uglavnom završavao na poslednjim mestima, vozeći dobro rabljene, pozajmljene bicikle. Ipak, njegov entuzijazam je bio veliki, želja za vožnjom još veća, tako da je pred Nišavića i sebe stavio dva velika izazova – Tur de Frans i Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine.

    Olimpijac iz grada na Ibru

    Detalji ovog pohoda, posebno onog na trku oko Francuske su pomalo nejasni uglavnom prikupljeni iz priča samih učesnika i čaršije. Navodno, Stojan je te olimpijske godine bio zapeo da se takmiči na elitnoj trci, ali ga zvanična konkurencija ne spominje, ni kao člana tima, ni kako turistu. Doduše, te godine je biciklistička reprezentacija Kraljevine Jugoslavije zaista učestvovala u sastavu Stjepan Grgac, Rudolf Fiket, Stjepan Ljubić i Franc Abulnar, ali nije ispunila osnovni zahtev da bar tri takmičara završe trku, tako da je ostala bez plasmana.

    Kako se jubilarni trideseti Tur de Frans završio, tako je počeo najveći sportski događaj te godine u svetu – Olimpijske igre. Ni na njima Stojić nije učestvovao kao zvanični učesnik i član reprezentacije, ali je ipak upisao svoje ime i dobio zahvalnicu.

    Ali, to nije sve. Za razliku od većine olimpijaca koji su u Berlin stigli automobilom, busom ili vozom, Stojić je u pratnji Nišavića stigao – biciklom. Naime, plan im je bio da na dva točka pređu put kojim se kretala Olimpijska vatra, od drevne Olimpije do glavnog grada Nemačke. Tako je i bilo. Dvojac je preko Grčke, Jugoslavije, Poljske prevezao hiljade i hiljade kilometara i stigao na takmičenje. Pošto su kuburili sa novčanim sredstvima (što je praktično bio lajt-motiv ondašnjeg sporta), novac su dobijali od prodaje seta razglednica koji je bio objavljen u čast njihovog pohoda.

    Navodno, Stojić je i ovaj put dokazao da je „važno učestvovati“, tako da je trku završio pretposlednji. U rodno Kraljevo vratio se sa zahvalnicom, Olimpijskom zastavom i knjigom koju je potpisao Hitler i visoki funkcioneri ondašnje Nemačke.

    Biciklistička pasija nastavila je da gori u Stojanovom srcu i posle ovog događaja. I dalje je učestvovao na nacionalnim trkama, često uz brojne probleme i gumi defekte zbog loše i pozajmljene opreme.

    A onda je došao rat. Osvetnička ruka okupatora u sam par dana požnjela je 2200 života žitelja Kraljeva i okolnih mesta. Među njima je bio i Stojan Stojanović. Nije pomogla ni ona knjižica sa potpisima koju je pokazivao vojnicima Vermahta, nije pomoglo ni uveravanje da ništa loše nije učinio. Njegov život ugašen je oktobra 1941. u zloglasnom Lageru.