• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Jelena Anžujska - Kraljica Doline jorgovana
    21.12.2019

    Jelena Anžujska - Kraljica Doline jorgovana

    Malo je žena u srpskoj istoriji čije je ime oduvek izgovarano sa dubokim poštovanjem. Franačka princeza i srpska kraljica Jelena Anžujska, u zapisima savremenika i narodnom predanju ostala je zapamćena kao prva u mnogo čemu. Bila je prosvetiteljka, velika dobrotvorka, prva žena vladar u srednjovekovnoj srpskoj državi.

    Sećanje na nju čuva opojni miris jorgovana u dolini Ibra, koje je prema legendi njoj u čast posadio suprug Stefan Uroš I.

    Zagonetno poreklo

    Poreklo lepe i prosvećene Jelene nije do kraja razjašnjeno. Mešajući predanje i istorijske podatke, o njoj je pisano kao o bliskoj rođaki kralja Sicilije i Napulja, Karla Prvog Anžujskog. Drugi se pozivaju na to da je prezime Anžujska, u stvari, iskvareni oblik prezimena Anđeo i u njoj vide ćerku ugarskog plemića Jovana Anđela, koji poreklo vodi od vizantijskih careva, i franačke vojvotkinje Matilde de Vjanden. U prilog ovome se navode i istraživanja srpskog državnika i diplomate Čedomilja Mijatovića, koji Jelenino poreklo vezuje za francusku porodicu De Kurtne, čiji je rodonačelnik brat francuskog kralja Luja VII. Bez obzira kojoj se teoriji priklonili, u zapisima biografa porodice Nemanjić, arhiepiskopa Danila, stoji da je: “Kralj je sebi uzeo ženu od carskog plemena, od fruškoga”.

    Zbog ove istorijske zavrzlame, nije poznata ni tačna godina njenog rođenja, koja se datira između 1230. i 1236. godine. U brak sa deceniju starijim Urošem I stupa sredinom XIII veka, verovatno oko 1250. godine. Iako politički, brak između dvoje mladih bio je izgleda ispunjen i tananim osećanjima.

    Legenda kaže da je u znak ljubavi i poštovanja prema svojoj kraljici, a kako bi joj olakšao prve dane u novoj domovi, kralj Stefan Uroš I naredio da se duž puta kojim je pristigla u Srbiju zasade sadnice jorgovana. Ovaj deo doline Ibra, od Raške do stamenog utvrđenja Maglič u blizini Kraljeva, danas je poznat kao Dolina jorgovana. To je i dolina u kojoj se nalaze najznačajnije srpske svetinje, manastiri Studenica, Žiča i Ljubostinja.

    Jelena i Uroš dobiće bar četvoro dece: sinove Stefana, Stefana Dragutina, Stefana Milutina i ćerku Brnču.

    Foto: Wikipedi / Vanjagenije

    Prosvetiteljka, dobrotvorka i državnica

    Dolazak francuske princeze na srpski dvor poklapa se sa periodom kada počinje procvat srpske države. Jelenine rodbinske veze sa ugraskim, vizantijskim i francuskim plemstvom omogućile su Urošu I da u godinama mira posveti pažnju ekonomskom razvoju države. To je vreme kada u Srbiju dolaze nemački rudari Sasi, koji otvaraju prve rudnike i počinju iskopavanje rudnog bogatstva. Srbija postaje i važno trgovinsko čvorište, što će vremenom dovesti do sukoba sa Dubrovnikom.

    Ipak, mlada kraljica nije se zadovoljavala samo ulogom supruge i majke naslednika. Savremenici je pamte kao izuzetno obrazovanu, kuluturnu ženu, čije je znanje više stranih jezika bilo nesvakidašnje i za ovdašnje, a kamo li za ondašnje vreme. Pamte je i po blagoj i pravičnoj naravi, ali i po odlučnosti sa kojom je sprovodila svoje namere.  Na srpski dvor je donela prefinjenost tadašnje Evrope, ali približila narodnu kulturu dvoru.

    Stolovala je u gradu Branjak ili Brnjaci, danas poznatom kao Jerinjino Selo ili Jelač Do. Na svom dvoru osniva i jednu od prvih biblioteka ili "knjigohranilište", kako su ih tada zvali. Bila je nadahnuta životom Svetog Save, te je u svim zadužbinama insistirala da životopisi budu izrađeni po ugledu na Studenicu.

    U narodnom predanju zapamćena je kao velika narodna dobrotvorka. Brinula je o siromašnima, bolesnima, ubogima. Darivala hranu, odeću, gradila skloništa i bolnice. Okupljala je siromašne devojke i na svom dvoru otvorila prvu domaćinsku školu. U njoj ih je učila plemenitim veštinama i darivala bogatim mirazom kako bi mogle da se udaju.

    Bila je ktitorka koja je pomagala, obnavljala i gradila kako katoličke, tako i pravoslavne hramove. Zahvaljujući njoj obnovljen je manastir u Stonu, kao i manastir i crkva Svetog Nikole u Skadru, te franjevački samostani u Baru i Ulcinju. Darivala je crkve i manastire u Jerusalimu, Svetoj Gori i Sinaju. Njena najznačajnija zadužbina je manastir Gradac, posvećen Presvetoj Bogorodici.

    Foto: Wikipedia / Misa.stefanovic.07

    Politički uticaj Jelene Anžujske bio je izuzetno značajan. Zbog njega se može smatrati gotovo punopravnom suvladarkom, što mnogima baš i nije išlo po volji.  Tokom čitavog života održavala je jake i bliske odnose sa brojnom porodicom, obezbedivši tako Srbiji dug period mira i približavanje Srbije Evropi. Ipak, ponekad se njen intres sukobljavao sa interesom supruga, posebno kada su bili odnosi sa Dubrovnikom. Dok je srpski kralj u više navrata ulazio u sukobe sa republikom, Jelena se stavila na stranu katoličkih podanika.

    Ipak, najveći udar na skladni bračni život predstavljao je period građanskog rata krajem XIII veka. Potpomognut ugarskim kraljem Belom, "mladi kralj" Dragutin podiže vojsku protiv roditelja. Tešku porodičnu situaciju dodatno je otežavalo i to što je Uroš bio primoran da mesto prestolonaslednika dodeli Dragutinu, umesto Milutinu koga je video kao svog naslednika. Koliki i kakav je uticaj Jelene u ovom sukobu bio, nije zabeleženo, ali je izvesno da je posle dolaska na presto Dragutin delove države dao na upravljanje bratu i majci, verovatno kako bi je odobrovoljio zbog svrgavanja oca.

    Razočaran i poražen, Uroš se 1276. godine sa pratnjom povlači u Hum, gde nedugo potom i umire. Jelena će ga nadživeti za skoro četiri decenije, od čega će trideset godina vladati kao Jelena Velika Kraljica Srbije, Duklje, Albanije, Huma, Dalmacije i Primorskih oblasti, zemalja koje joj je Dragutin dodelio na upravu. Ovim postaje prva srpska vladarka koja je samostalno upravljala državom.

    Narod ju je zapamtio kao pravičnu, brižljivu i voljenu vladarku. Pored Brnjaka, stolovala je u Baru i Trebinju. Legenda kaže da je u dolinu Trebišnjice donela prve oleandere, koji su ispunjavali njenu baštu u Pridvorcima.  

    Njena država opstaće kao samostalna i posle odstupnja sa prestola Dragutina i dolaska Milutina, 1282. godine. Pored toga što je bila spona i garant jedinstva i mira među sinovima, Jelena će i u poznijim godinama ostati aktivni učesnik u unutrašnjoj i spoljnoj politici zemlje. Zbog toga joj je teško pao razdor između sinova, koji je 1299. godine nastao zbog sukobljenih interesa. Dok je Milutin sve više težio Vizantiji, Dragutin je insistirao na biliskim odnosima sa Ugarskom. U žitju kralja Dragutina zabeleženo je da je bio vrlo blizak sa majkom, te se smatra da je zbog svojih porodičnih veza i bliskosti, Jelena u ovom sukobu stala na stranu starijeg sina, Dragutina. Smatra se, pak, da je do kraja života pokušavala da ih pomiri, ali bezuspešno.

    Legenda o “Svetoj kraljici”

    Umorna od porodičnih sukoba i godine, Jelena se početkom XIV veka povlači sa prestola. Prema svedočenju arhiepiskopa Danila, koji je i zapisao njeno žitje, jedino žitje jedne žene u srednjem veku, pred kraj života primila je monaški čin u svojoj zadužbini Crkvi Svetog Nikole u Skadru, ali nije promenila ime. Upokojila se početkom februara 1314. godine u svom dvoru Brnjaci, a sahranjena je po sopstvenoj želji u manastiru Gradac.

    Kako legenda kaže, tri godine posle njene smrti, javila se u snu jednom monahu. U želji da odgovori na njen zahtev, monah otkopa njen grob i u njemu zateče netaknuto telo kraljice, "gde leži kao u rosi". Zbog ovog čuda, ali i zbog svog izuzetnog života, proglašena je za svetiteljku 1317. godne. Njen dan Srpska pravoslavna crkva slavi svakog 12. novembra.  

    *Naslovna fotografija: Wikipedia / Bogunovic