Džukele – bunt jednog vremena

Poznavaoci punk-rock scene dobro znaju da po Vojvodini ozbiljno praše neki vrlo ozbiljni bendovi. Bez previše sentimenta, ravnica iz njih izvlači bunt, dovoljan da pokrene turbine duše i odagna poznatu depresiju koja se širi prostorom koji je nekada bio dno Panonskog mora. Jedan od takvih bendova sigurno su i, svima dobro poznate Džukele. Nastali u Subotici koja je, sama po sebi, puna vrlo neobičnih i alternativnih grupa i pravaca, Džukele su privukle pažnju na sebe, tamo, negde, devedesetih godina kao reakcija na opšte stanje u zemlji, gubitak nečega što su se zvale prave vrednosti (a zaista su bile vrlo dobra stvar) i muzičkog kiča i šunda koji su nicali poput pečuraka nakon kiše.

Živimo tu gde živimo, tako kako živimo – kao džukele

Tokom 1991. godine, u Subotici su svirali Feniksi koje su činili Dragan Neorčić Draža (bas), Slobodan Vukosavljević Bane (gitara i vokal) i Rudolf Aleksić (bubnjevi). U aprilu 1992. godine bendu se priključuje i gitarista Leonid Pilipović. Četiri mlada čoveka spojila je ljubav prema muzici, četiri prijatelja, četiri potpuno različite osobe po pitanju stila sviranja, muzike koju su slušali, tekstova pesama... Govorili su da su različiti po svemu osim po osećanju odbačenosti i da žive tu gde žive i na taj način – kao džukele. Kroz muziku koju su počeli da stvaraju bavili su se zajedničkim temama, razmišljanjima, načinima shvatanjima života i borbom protiv unutarnjeg bola i osećanja usamljenosti.

Bend modifikuje ime i počinje da svira pod nazivom Feniks 39. Pošto im nešto nije štimalo pod ovim imenom, već istog leta menjaju naziv u Džukele i (1993. godine), snimaju pet svojih pesama i odlaze da učestvuju na Zaječarskoj gitarijadi kako bi pokazali kako se na severu svira. Nastup im je doneo medijsku pažnju, pa su, zato, naredne, 1994. godine nastupili na festivalu „Brzi bendovi Srbije“ (BBS) i uz Gobline bili proglašeni za otkriće godine. Naravno, moralo se napredovati, te su već iste godine objavili prvi album „Gledajući u mrak“.

Tvrđi zvuk Amerike

Zbog aktuelne političke situacije, poštovaoci tvrđeg zvuka izdvajaju pesmu „Amerika“ o kojoj se priča u izuzetno pežorativnom tonu. Kako su i sami rekli, numera je nastala iz zajedničkog gneva prema situaciji u zemlji, ratu, sankcijama koje nam je ta ista Amerika uvela, raspad i razaranje države.

Postavljalo se pitanje čime su obični ljudi, građani, zaslužiti toliku tragediju. Tako je i nastala pesma – iz dubokih pitanja kako i zašto smo stigli do samog dna ponora. Nisu mogli ni želeli da zatvaraju oči pred sveopštim haosom koji se dešavao tih godina i to je bila vatra koja ih je terala da se pomeraju, da sviraju, da ne ćute o okolnostima u kojima smo se svi koji smo tada živeli našli. Energiju koju su davali dobijali su nazad. Koncerti su bili način filtriranja i odvajanja dobra i zla i udaljavanje od nekih, sveopštih, loših vibracija.

U ovoj numeri pozivaju se na čuvenu „Azrinu“ pesmu „Pit... i to je Amerika“ koja, svakako, oslikava SAD kao zemlju koja svima deluje kao ispunjenje sna, a zapravo su u njoj pravila igre poprilično surova. Pored „Amerike“, veću pažnju privlače i „Most“, „Energija“ i „Ne mogu da pobegnem“. Autor svih ovih pesama je Bane Vukosavljević, dok na muzici rade svi zajedno. Uspešno nastavljaju da promovišu svoju muziku na koncertima i svirkama sve do decembra 1994. godine kada se Bane i Draža odlučuju da se odazovu regrutnoj plavoj koverti i odlaze u vojsku. Bend je prisiljen da ih, poput voljenih cura, čeka da odsluže vojni rok. Međutim, Leonid Pilipović voleo je da prošvrlja te je odlutao u Gobline i sa njima radio na snimanju albuma „U magnovenju“.

Godinu dana kasnije, kad je gušterima otpao rep i kada su državi odužili dug u oružju, bend se ponovo sastao (1995.) i nastavio sa svojim opusom. Stvari se kreću u pravom smeru, publika ih dobro prihvata te 1996. odlučuju da na CD-u urade reizdanje pesama objavljenjih na kaseti „Gledajući u mrak“. Na leto nastupaju na festivalu „Zgaga rock“ u Hotiču blizu Ljubljane. Odmah posle svirke, Rudolf Aleksić saopštava im da su bivši. Na njegovo mesto dolazi Vlada Šarčević koji je svirao u grupi Marseljeza.

Izađi na crtu

Bend je imao ulogu u kampanji Izađi na crtu. Iako niko nije bio član neke političke stranke. Želeli su da pokrenu i druge, obične, ljude za koje su i sebe smatrali. Pružiti energiju i podršku čoveku koji je izgubio nadu velika je stvar. Bilo je tu svega, dobrih koncerata, provokacija, pa i potezanja oružja kako bi se koncert prekinuo.

„Bili smo obični građani koji ljube muziku i žele da je stvaraju iz sopstvenog duha, ali, naravno, uviđaju probleme.“(preuzeto iz intervjua objavljenom na rockserbia.net 22.02.2009)

Bolje otići u fadeout nego „podbadati mlitavu mulu“

Džukele su trajale sve do 2002. godine. U jednom trenutku videli su da više ne ide, da se previše menjaju kao osobe i da sve to pravi velike komplikacije u bendu. Zbog toga su zaključili da je bolje da karijeru završe dok su još u snazi.

Kako je Bane to objasnio jednom prilikom: „Složili smo se da je bolje prekinuti rad u toj formi, dok je izraz snažan, da nas ljudi zapamte kao dosledne, nego otići u mlitavost i “podbadanje lipsale mule”, ako već ne gaziš punim gasom“.

Tekst: Ivana Radojičić

Naslovna fotografija: YT screenshot