Svakog 15. februara obeležavamo Dan državnosti Srbije, datum posvećen usvajanju prvog srpskog ustava, koji je zbog svojih (previše) revolucionarnih ideja potrajao samo 3 nedelje. U pozadini ustava nalazio se suvonjavi čovek, velikih ambicija, rodoljub i revolucionar, prosvetitelj, kniževnik, istoričar i mnogo toga još – Dimitrije Davidović.
Od bolešljivog dečaka do pretnje za Tursko carstvo
Dimitrije Mita Davidović rođen je u neposrednoj blizini zemunskog karantina 1789. godine u porodici Gavrila i Marije Gregorijević. Iza sebe je imao ugledno poreklo. Otac Gavrilo bio je već poznati trgovac, koji je pre toga službovao kao vojni sveštenik, dok je deda David Gregorijević bio profesor čuvene Latinske škole u Sremskim Karlovcima. Ovakav pedigre značio je samo jedno, mali Mita je od detinjstva bio predodređen za velike stvar.
Na tom putu mu se, sa samo pet godina, isprečila opasna bolest velikih boginja, zbog čega je do kraja života nosio teške posledice. Bio je uvek pomalo bolešljiv, rošavog lica, suvonjav, a vid mu je od bolesti bio slab. Umesto jurcanja za krpenjačom i branja trešanja sa decom iz kraja, Mita se još u osnovnoj školi posvetio knjizi. I bio je zaista dobar u tome. Njegov uspeh među vršnjacima je toliko odskakao, da je Gavrilo odlučio da ga pošalje u Sremske Karlovce na dalje studije. Mada je i ovde briljirao i izgurao sve do šestog, završnog razreda gimnazije, jedna šaljiva pesmica, upućena njegovom profesoru Gavrilu Hranislavu, rezultirala je isključenjem iz škole i deset udaraca korbačem.
Mada bi se neko drugi obeshrabrio, Dimitrije ni ovaj put nije poklekao, upisuje studije prvo filozofije, a potom i medicine, školujući se u Kežmeraku, Pešti i konačno u Beču. Mada nikada nije završio sam fakultet, Dimitrije je slovio za lekara posle završene tri godine medicinske škole.
Beč je u to vreme, u godinama Prvog srpskog ustanka, bio praktično Srbija u malom. Progresivni i rodoljubivi Srbi iz Vojvodine i ustaničke Srbije, stvorili su jaku zajednicu kojoj je cilj bio promocija srpskog ustanka i uveravanje velikih sila, pre svega Austrougarske, da pruže podršku ustanicima u borbi za slobodu. Dimitrijeva porodica, posebno otac Gavrilo, bila je uključena u pomaganje ustanicima, zbog čega je, navodno, Dimitrije morao da umesto prezimena Gregorijević uzme novo prezime. Odlučio se za prezime Davidović, u znak sećanja na svog slavnog dedu Davida.
Sve za novine, do prosjačkog štapa
Pored materijalnog pomaganja, Srbija je iz Beča dobijala i pravu kulturnu injekciju. Naime, prve savremene novine na srpskom jeziku štampane su upravo u carskom gradu, a njihov osnivač bio je upravo Davidović, koji je sa drugim Dimitrijem, Frušićem uspeo sredinom 1813. godine da izmoli od samog austrijskog cara Franca Jozefa dozvolu za štampanje novina. Prvi broj „Novina serbskih iz carstvujušćeg grada Vijene“, izašao je 23. avgusta 1813, da bi od 1816. godine izlazile pod skraćenim nazivom „Novine serbske“. Bio je to najvažnije glasilo Srba u rasejanju i kičma književnog života Srbije u izgnanstvu.
Bio je ovo početak duge i iscrpljujuće prosvetiteljske borbe, u kojoj je Dimitrije izgubio skoro sve – gotovo svu sopstvenu imovinu, kao i miraz svoje prve i druge supruge. Njegova pasija bila je toliko velika, da je odlučio da se posveti štampanju knjiga. Ide i toliko daleko da sam uči tipografski zanat, da već 1819. godine dobija titulu majstora tipografije i pravo da štampa knjige na istočnim jezicima.
Posao sa knjigama nije išao tako lako. Pored glavnog izdanja „Novine serbske“, izdavao je i „Zabavnik“, posvećen srpskom jeziku i književnosti. Bile su to godine u kojima je Vuk Karadžić iznosio svoje revolucionarne ideje o reformi srpskog jezika, što baš i nije naišlo na dobar odjek u srpskim krugovima u Beču. Narodni jezik, smatrali su, nikako nije mogao da parira crkvenoslovenskom koji je vekovima korišćen u književnom izražaju. U ovom sukobu, Davidović je stao na stranu Vuka i ponudio mu svoje novine kao platformu za razračunavanje sa protivnicima.
Posledica ovog čina bilo je opadanje broja pretplatnika, što je vremenom dovelo do toga da Davidović praktično bude doveden do prosjačkog štapa. Ruku spasa i zaštitu od poverilaca koji su mu bili u za petama, nalazi u jednoj podjednako zanimljivoj figuri – knezu Milošu, koji ga početkom dvadesetih godina 19. veka poziva u Srbiju.
Nastaviće se…
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
