• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Da li ste znali da je srce grofa Vronskog ostalo u Srbiji?
    24.06.2021

    Da li ste znali da je srce grofa Vronskog ostalo u Srbiji?

    Lepa Ana Karenjina i njena zabranjena ljubav sa grofom Vronskim, mladim oficirom, opisana je, analizirana i ponovo tumačena na hiljade puta tokom vek i po od izlaska ove čuvene knjige iz štampe.

    I dok je Anin lik donekle inspirisan životom Marije Hartung, starije ćerke velikog Puškina, grof Vronski svoju sudbinu duguje ruskom dobrovoljcu u Srpsko-turskom ratu koji je život i srce ostavio u Srbiji.

    Pukovnik Rajevski 

    Njegovo ime bilo je Nikolaj Nikolajevič Rajevski. Ime i zanimanje delio je sa ocem i dedom, koji je bio čuveni ruski general i heroj Otadžbinskog rata. Zanimljivo je da je i stari vojnik, kao i njegov unuk ostao zabeležen u književnosti, i to ni manje ni više nego u još jednom delu Lava Tolstoja – “Rat i mir”.

    Kao i mnogi drugi ugledni mladi Rusi, i Rajevski je stekao najviše obrazovanje. Na Moskovskom univerzitetu se posebno istakao na studijama istorije slovenskih naroda i književnosti. Ali, porodična tradicija je morala da se nastavi, te posle završenog fakulteta pristupa gardijskom husarskom puku. Već sa trideset godina postaje pukovnik, a prvi ratni sukob doživeće u bici kod Taškenta 1870. godine kada ugodni položaj carskog gardiste menja rovom.

    Posle prvog vatrenog krštenja i ranjavanja, naredne četiri godine provodi putujući po Turkistanu, upoznajući se sa bogatom kulturom ovog područja. Njegovi članci o predelima i narodima Centralne Azije izazivaju veliku pažnju u ruskoj javnosti, posebno zbog kontroverznih stavova o  budućnosti rusko-muslimanskih odnosa. Napokon 1874. godine, u svojoj 35. godini povlači se iz aktivne vojne službe i posvećuje poljoprivredi, posebno uzgoju pirinča, pamuka, vinove loze i drugih kultura.

    Dolazak u Srbiju

    Bez obzira na miran život, Rajevski nije mirovao. Kada dve godine saznaje da se Srbija pobunila protiv Otomanskog carstva (uz nagovor i podršku Rusije), odlučuje da napusti imanja i Rusiju i hita na Balkan.

    U Srbiju stiže početkom avgusta 1876. godine i kao dobrovoljac pristupa jedinicama ruskog generala Černjajeva na Deligradu. U strahu da bi mu mladi oficir mogao preuzeti komandu, Černjajev ga postavlja za komandanta izdvojene jedinice kod Aleksica. Tu ga četiri dana kasnije zatiče i prvi sudar sa turskom vojskom, koji uspešno odbija i ostvaruje prednost u korist srpske strane.

    Nažalost, njegova slava potrajaće tek nekoliko dana. Sudbonosni sukob desio se 20. avgusta (po starom kalendaru) nadomak Gornjeg Adrovca. Iako je na prvi pogled izgledalo da se turske snage povlače, zapravo se radilo o lukavoj taktičkoj igri. Skupivši svih 60.000 vojnika, neprijateljski zapovednik naređuje brzi prelaz preko Morave i udara direktno na jedinice kojima je komandovao Rajevski.

    Pod kišom metaka i granata, stradaće i ovaj izdanak ruske plave loze. Svedoci su kasnije prepričavali da pošto ga je jedan nesrećni metak pogodio, Rajevski se malo zateturao i pao. Pomoć mu je brzo pritekla u pomoć, ali spasa nije bilo.

    Uspeo je da popije tek gutljaj vode i izdahnuo. 

    Srce Srbiji, telo Majci Rusiji

    Ono što se svakako može reći za Rajevskog je daje bio veliki slavenofi. Znao je, pored ruskog, još nekoliko stranih reči i nešto srpskog. Bio je i jedan od članova srpsko-ruskog prijateljstva koje je tih dana bujalo među mladićima. Iskreno je voleo Srbiju i zbog toga se bez razmišljanja odazvao ustaničkom pozivu. Zato i ne čudi da je veče pred odlaska u boj poručio da, ako umre u borbi njegovo telo prenesu u Rusiju, a srce sahrane u Srbiji. Tako je bilo.

    Vest o pogibiji posle nepune tri nedelje ratovanja poslao je porodici lično kralj Milan. U pismu izražava svoju duboku žalost i poštovanje prema njegovoj hrabrosti i žrtvi. Kažu da, kada je pismo napokon dospelo do Nikolajeve majke Ane, ona odbila da otvori, predosećajući da se radi o tragediji.

    Ipak, nekako je uspela da skupi tugu i zaputi se na daleki put. Sina je napokon našla u porti crve svetog Romana u Đunisu. Odatle je preneseno u Sabornu crkvu u Beogradu, gde je bilo izloženo, a opelo je služio prvi srpski mitropolit Mihajlo uz sasluženje dvadesetčetiri sveštenik i prisustvo kralja.

    Potom je uz najviše vojne počasti i prisustvo velikog broja građana preneto na Železničku stanicu odakle je krenulo na poslednje putovanje.

    Pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, nosilac Takovskog krsta i inspiracija za lik grofa Vronskog, sahranjen je na porodičnom imanju u blizini Odese.

    Godinama kasnije, na mestu gde je poginuo u Gornjem Ardacu podignuta je crkva posvećena Svetoj Trojici. Zemljište je kupila lično kraljica Natalija, a sredstva za izgradnju obezbedila je Nikolajeva snaha, grofica Marija Rajevski. Ova crkva danas je poznata i kao ruska crkva ili crkva ljubavi, a prema predanju drvored lipa koji svakog juna iznova zamiriše, zasađen je od lipa koje su donesene sa porodičnog imanja Rajevskog u Ukrajini.