Zvanično, istorija olimpizma u današnjoj Srbiji počela je februara 1910. godine kada je u Beogradu osnovan prvi olimpijski klub među Južnim Slovenima. Ovaj klub nosio je naziv Srpski olimpijski klub, a u narednih vek i nešto, svoje ime menjaće u zavisnosti u kojoj smo državali tada živeli.
Ova, pak, nije prvi olimpijski iskorak. Trideset godina ranije, na posedu jednog barona, odigrale su sportske igre koje mnogi smatraju začetkom modernog olimpizma u svetu – Palićke sportske igre. I dok se danas ime Pjera de Kubertena izgovara sa velikim poštovanje, ime Subotičanina Lajoša Vermeša znaju tek neki.
Baron Vermeš – rodonačelnik subotičkog sporta
Priču o Lajošu Vermešu teško je ispričati bez epiteta „nesvakidašnja“. Rođen u bogatoj baronskoj porodici, mladi Vermeš imao je na raspolaganju sve pogodnosti aristokratskog života te su mnogi očekivali da će ga provesti u putovanjima od jednog do drugog banjskog lečilišta, što je tada bila moda. Umesto toga, Lajoš odlazi u Budimpeštu gde završava filozofski i medicinski fakultet. Ipak, ni ovo nije bilo dovoljno energičnom mladiću koji se u carskom gradu upoznaje sa gimnastikom, rvanjem, biciklizmom. Završava i kurs koji mu omogućuje da ponese zvanje profesora fizičke kulture, te po povratku u Suboticu sa braćom Belom i Nandorom osniva sportske klubove – Subotičko gimnastičko društvo i atletski klub „Ahilej“.
Vremenom i sam postaje vrsni sportista koji učestvuje na, tada još retkim, takmičenjima po čitavoj Evropi. Istovremeno, na sve načine se trudi da što više popularizuje sport u Subotici i Vojvodini, te je još tada izašao na glas kao veliki dobrotvor sportista skromnijih primanja. Ipak, jedno putovanje u Napulj rodiće u njemu ideju koja će prerasti u najveće sportsko takmičenje Istočne i Srednje Evrope.
Naime, pričalo se da je 1876. godine Vermes otputovao u Napulj kako bi sa skulpture antičkog skulptora Mirona, čuvenog „Bacača diska“ ili „Diskobolosa“ uzeo dimenzije za izradu tada zaboravljenog sportskog rekvizita. Možemo samo da pretpostavimo koliko je bio jak utisak koji je drevni sportista uhvaćen u punom zamahu ostavio na mladića, da samo četiri godine kasnije pokreće sportsko takmičenje i to o sopstvenom trošku.
Palićke sportske igre – olimpijske igre pre Olimpijskih igara
Prve sportske igre u Paliću održane su 1880. godine na imanju Vermeša. U početku su imale samo tri discipline – rvanje, skok u dalj i bacanje kugle, na terenima koje su sama braća Vermeš uredili.
Već sledeće godine takmičenje je imalo sedam disciplina: hodanje na 7km, boks, mačevanje, trčanje na kratkim stazama, bacanje kugle, gimnastika i plivanje. Vremenom se broj sportova i disciplina uvećava te se ovim prvim priključuju trke s preponama, skok u vis, plivanje s preprekama, klizanje, jedrenje, jedrenje na ledu, skok u vodu s motkom, bacanje kugle u vis. Za potrebe biciklističkih takmičenja, Lajoš gradi i atletsku i biciklističku asfaltnu stazu kružnog oblika, prve te vrste u ovom delu Evrope. Ne treba reći i da je sam Vermeš bio pasionirani biciklista. Vremenom se broj terena uvećava, kao i broj sportista koji su dolazili da odmere svoje veštine. Prvi takmičari iz Kraljevine Srbije učestvovali su na Palićkoj olimpijadi 1884. godine, a kasnije se ova sportska razmena nastavila iz zbog prijateljstva kralja Aleksandra Obrenovića i Vermeša koji je kralja učio mačevanju. Njegovi naslednici sa ponosom ističu i da je kralj učitelju poklonio sablju sa svojim potpisom, a sportista kralju jednu fudbalsku loptu.
Zahvaljujući sportskim igrama i sam Palić postaje značajno mesto na turističkoj mapi, jer se procenjuje da su takmičenja privlačila i do 10.000 posetilaca. Do tada mirno banjsko odmaralište postaje užurbani sporski centar, te se gradi i pravo malo olimpijsko selo, gradi i dve vile za koje mnogi smatraju da su najlepše na Palićkom jezeru – „Sova“ i „Lujza“.
Nezaboravni „čika Lajoš“
Energičan i potpuno posvećen geslu da „sport treba da bude dostupan svima“, Lajoš je i u narednim decenijama radio na popularizaciji sporta i otvaranju članstva klubova za one koji baš i nisu bili aristokratskog porekla. Tako već sredinom osamdesetih godina XIX i „Ahilej“ i Subotičko gimnastičko društvo u svoje redove počinju da primaju obično građanstvo.
Pričalo se i da je popularnost Palićkih igara dovela da toga da bude uvedena tramvajska linija između Subotice i Palića, koju je, opet, Vermeš delimično finansirao iz svog džepa.
Vremenom su Palićke igre nepravedno pale u zapećak Kubertenovih igara, iako su još dugo bile najveća sportska manifestacija ovog dela Evrope. Konačno su prekinute početkom Prvog svetskog rata, 1914. godine.
Mada Igre više nisu postojale, Lajoš Vermeš nije zaboravljen. U zanimljivom zapisu u „Vremenu“ iz 1936. godine, navodi se da je jedan od nosilaca baklje kroz Suboticu na putu ka Berlinu bio i voljeni i poštovani „čika Lajoš“. U to vreme Vermeš je imao već poodmaklih 76 godina, ali ga to nije sprečilo da bar malo potrči i ponese baklju igara koje su nastale, možda, upravo inspirisane njegovim poduhvatom.
Svetlo pažnje još jednom je palo na Lajoša Vermeša 2000. godine, povodom proslave 120 godina od prve Palićke olimpijade. Nekoliko godina kasnije na obali Palićkog jezera podignut je i spomenik velikom sportisti, a šetalište je ponelo ime Obala Lajoša Vermeša. Danas i nagrada za najboljeg sportistu Subotice nosi njegovo ime.
Njegova najveća zasluga je, pak, da i posle 140 godina duh olimpizma u Srbiji i dalje živi i to istim onim sportskim plamenom koji je razbuktao davne 1880. godine na Paliću.
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
