Čučuk Stana – Devojčurak sa obronaka Deli Jovana i kraljica hajduka

Kada je crnomanjasto tek stasalo devojče žustro ujahalo u hajdučki tabor, i samom hajduk Veljku podviknulo što njegovi hajduci kradu devojačke darove, umesto da ubijaju Turke, malo ko je bio znao da se pred njihovim očima rađa bezvremena ljubav.

Bila je poslednja ljubav hajduk Veljka, neustrašivi saborac i ljuba grčkog junaka, komandant koga su bespogovorno pratili hajduci i ratnici, žena koja je govorila četiri svetska jezika u vremena bez nauke, brižna majka, heroina opevana u pesmama – Čučuk Stana.

Devojka koja je pokorila hajdučkog arambašu 

Pričalo se da su Stanini preci krajem 18. veka potegli iz Hercegovine u Negotinsku krajinu, gde u selu Sikole, podno Deli Jovana našli novi dom. Tu se u kući Radovana Plještića 1795. godine rodilo žensko dete kojem dadoše ime Stana. Želeo Radovan muškog naslednika, ali im se dugo nije dalo, te je Stanu i njene sestre Stamenu i Stojnu oblačio u mušku odeću, učio da jašu i rukuju kuburom. Obrazovanje se nije zaustavljalo tu, već je sestre pohađale seosku školu i naučile prva slova, što je bila velika retkost u ona vremena.

Pitanje je gde bi Stanu sudbina odvela da jednog dana pred kraj Prvog srpskog ustanka, u njeno selo nisu ujahali hajduci. Pod izgovorom da skupljaju pomoć za ustanike, opljačkali su kuću njenog oca, odnevši sa sobom devojačku spremu Stane i njenih sestara. Nisu ni slutili da će jedna od pokradenih devojaka da osedla konja i pojuri za njima. Stigavši do logora hajduka, uputila se ka njihovom vođi, hajduk Veljku i uzviklula mu: „Gospodaru, zar ovi tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti,“

Začuđeni hajduk, koji nije poklekao ni pred Turcima ni pred Karađorđem, odmerio je sitnu devojku i naredio da joj isplate štetu. Tu, međutim, nije bio kraj. Dobacivši joj dukate, rekao je: „Sada sam te darivao, moja si.“ Bio je to početak ljubavi koja će biti kratka, ali vrlo burna. 

Grafika: Wikipedia / Anastas Jovanović - Hajduk Veljko

Poslednja ljubav hajduk Veljka 

Iako su razni pisci i svedoci kasnije pričali, prepričavali i dodatno kitili ljubavnu priču između hajduka i čučuk(sitnog) devojčurka, sigurno je da je ljubav bila obostrana. Ni velika razlika u godinama, ni njene usne namazane ljutom papričicom koju je koristila umesto ruža, ni činjenica da je već bio u braku, nisu sprečile hajduk Veljka da se zaljubi u vatrenu Stanu. Iako joj je bilo samo petnaest godina, a njemu skoro četrdeset, podmitio je sveštenika da ga razvede od prve žene (koju je, doduše, dobro obezbedio) i venča sa novom mladom. Predanje kaže da se stena na kojoj su se zakleli jednom drugom na večnu ljubav nalazi na planini Ozren, pored Sokobanje.

Od prvog susreta pa do Veljkove pogibije, Stana je živela, jahala i vojevala rame uz rame sa hajdukom. Iako su se u početku čudili i bunili što im jedna žena naređuje, vremenom su je Veljkovi hajduci prihvatili kao svog pravog saborca i svoju kraljicu. Sitna, ali vatrena i okretna, rumenih usana, vrane kose spletene u duge kike, u muškom odelu i s kuburama i jataganom za pojasom, s pravom je nosila tu titulu.

Bila je sa Veljkom i u poslednjem boju, kada je svako veče vodila napad konjanika na turske redove ušančene pred Negotinom. Bila je uz njega kada ga je odnelo topovsko đule, ali ni s četiri rane, tri od noža i jednom od kuršuma, nije odustajala od borbe. Tek je izmučena i slomljena na nagovor Veljkovog brata Milutina odstupila u Poreč. Imala je samo osamnaest godina kada je prvi put ostala udovica.

U brak samo sa junakom

Godine posle sloma Prvog srpskog ustanka provodila je „s one strane Dunava“, krijući se od turske osvete i vidajući rane na telu i srcu. Vremenom su je sustigle  priče o njenoj hrabrosti, te se su pred nju bacali razni prosci. Odbijala ih je uz reči da, ako se ikada bude udavala, to će biti samo za junaka.

Slučaj je hteo da se negde u Banatu njen put ukrstio sa putem grčkog hajduka Georgakisa Nikolaua Olimpiosa. Poznat kao Kapetan Jorgać, omaleni Grk bio je jedan od vođa grčke Heterije, tajnog udruženja koje je organizovaju borbu grčkog naroda protiv Turaka u podunavskim provincijama Otomanskog carstva. Kao i Stana, od rane mladosti je bio među hajducima, boreći se od rodnog sela podno Olimpa do Karađorđeve ustaničke Srbije. Ratovao je i za ruskog cara i bio nosilac Ordena svete Ane za svoje zasluge.

Ljubav između dvoje mladih i hrabrih buknula je brzo i jako, a ubrzo je krunisana brakom i rođenjem troje dece: Milana, Aleksandra i Jevrosime. U želji da zaštite mladu porodicu, odlaze prvo u Vlašku, a potom i Rusiju i Ukrajinu gde su utočište našle grupe srpkih ustanika.

Kao ni Veljko, ni Jorgać nije mirovao. Već 1817. godine organizuje povratak Karađorđa u Srbiju, a kada je ovaj poduhvat propao, okreće se organizovanju ustanka Heterista u Moldaviji. Poginuo je u samoubilačkoj akciji, kada je sa 480 saboraca bio sateran u manastir Seku. Uvidevši da nema izlaza, zapalili su zalihe baruta i zajedno sa Turcima odleteli u vazduh. Tako je Stana sa samo 26 godina po drugi put ostala udovica.

 Grafika: Arhiv Narodne biblioteke Srbije - Plakat za komad "Čučuk Stana"

Život daleko od doma

Istovremeno sa razvojem ljubavi između Stane i Jorgaća, počeo je da bukta sukob između Miloša Obrenovića i Grka čija će žrtva biti Stana. Naime, s obzirom da su članovi Heterije podržali Karađorđa, i time ubrzali njegovu smrt, posle Jorgaćeve smrti, Stana nije bila dobrodošla u Srbiji. Dodatna otežavajuća okolnost je bila i ta da je Stana bila glavni saučesnik u svim Jorgaćevim planovima i da je u svakoj prilici burno branila muža, te se budući knez plašio da će ratoborna kraljica hajduka uspeti da ugrozi krhko primirje između Srba i Turaka.

Godinama je pokušavala da se dodvori knezu, pretila i molila, ali Miloš je bio nepokoloebljiv. Njen povratak u Srbiju nije dolazio u pitanje. Slomljena i ostavljena od svih, 1842. godine se sa decom seli u Atinu. U pismima koje piše knezu zabeležena je njena goruća želja da se vrati u domovinu koju je sanjala kroz sve seobe od Vlaške, preko Rusije, Ukrajine, Moldavije do Grčke.

Poslednji udarac zadala joj je smrt voljenog sina Aleksandra, koji se vratio u Srbiju i nesrećno poginuo 1844. godine. Pet godina kasnije, u Atini umire i Stana. Gde je sahranjena i pod kojim imenom, danas je nepoznato. Ova uspomena umrla je sa njenom ćerkom koja je svake godine obilazila i obnavljala grob.

Ipak, ova hrabra žena nije zaboravljena. Opevana je u narodnim pesmama, knjigama, dramama, operama, a njeno ime i dalje u našoj tradiciji sija kao najsvetliji primer hrabrosti, rodoljublja i nepobedivosti.

*Naslovna grafika: Wikipedia