• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Boj na Mišaru – kako su srpski ustanici očitali lekciju Napoleonu
    06.09.2020

    Boj na Mišaru – kako su srpski ustanici očitali lekciju Napoleonu

    Nedaleko od Šapca, jedno mestašce ukotvljeno kraj reke Save još je davnih dana postalo istorijski toponim Srbije. Naseljeno sa oko 2 hiljade duša, daleko je od nekadašnjeg megdana i svedoka dramatičnih preokreta.

    Njihovim tragom danas vodi i jedno uzvišenje – u pesmama opevano i na slikama iznova oslikavano Mišarsko brdo. Pre više od 2 veka, ovde je sasečen juriš turske vojske koju su srpski ustanici, umesto sirovom snagom, potukli mudro skovanom strategijom. Ne samo da su time odlučili ishod Prvog srpskog ustanka, već je takva domišljatost zadivila i slavnog Napoleona.

    Srpski vojnici na meti neprijateljske odmazde

    Leta godine 1806., Karađorđe i njegovi ustanici zadovoljno su trljali ruke. Zaređavši uspehe, širili su Ustanak van granica Beogradskog pašaluka kojim su upravljale Osmanlije.

    Za Turke je, pak, takva nepokornost zahtevala oštre sankcije. S tim se složio i general Napoleon Bonaparta, savetujući ih da se odlučnije razračunaju sa Srbima. Uzevši stvar u svoje ruke, plan je bio da turska ofanziva opkoli ustanike iz pravca Bosne, Vidina, Niša i Soko grada kod Ljubovije.

    Srpske vođe su, po savetu Karađorđa Petrovića, imale zadržati Turke kako god su znale i umele. Uz diplomatske pregovore i ofanzivu „s leđa“, uspeli su potisnuti neprijateljske redove. Utom se i bosanski vezir Sulejman-paša povukao do Šapca kako bi sačekao bolji trenutak da napadne Beograd.

    Karađorđe je, pak, bio još oprezniji – znao je da Turaka ima više. Za njim su marširale starešine, konjica i pešadija, a na začelju mladi i stari sa lopatama, sekirama, ašovima i budacima: sve ukupno, oko 8.000-9.000 duša. Ako je želeo izvojevati pobedu, morao je spram sirove snage najpre smisliti dobar plan.

    Deo tog dobrog plana bila je i odgovarajuća lokacija. Kao promućuran strateg, Karađorđe je odabrao zaravan Mišarskog brega. Dobro je procenio njegove taktičke prednosti: „Ako Turci hoće prema Beogradu, moraju ovim putem koji preseca polje. Levo ne mogu od guste šume, a desno od nas je Sava iza ovih šumaraka. U šumi možemo prikriti rezerve. Uzdignuti deo polja nam omogućava da vidimo Turke iz daljine“.

    Grafika: Srđan Popović

    Strateško odmeravanje snaga Karađorđa Petrovića

    Stigavši na megdan 9. avgusta 1806., ustanici su između reke Save i Jelenačke šume počeli da dižu šanac.

    Utom su ih i Turci napali dva puta, no, oba puta bez uspeha. Ostalo je da sačekaju da im se pridruži Sulejman-pašina vojska. Međutim, i on je, radi bolje procene srpskih položaja, odlučio da odloži napad. Iz Bosne je preko Drine poveo 40 hiljada svojih vojnika i kroz nekoliko dana stigao do Šapca.

    Za to vreme je i Karađorđe pripremio svoje ljude. Na ogradu šanca postavio je 2 reda strelaca, a njima je u zaleđini bilo 2 reda pešaka – da ih odmene kad ponestane vatre. Strelaca u rezervi bilo je preko 4 hiljade, a svaki ugao šanca čuvao je po jedam top. Zaduživši i nosače da se pobrinu za ranjenike, Vožd je potom svoju konjicu mudro sklonio u šumu.

    Bilo je osim toga i drugih strateških zaduženja. Uz pojedince koji će deliti municiju, Karađorđe je rasporedio i starešine da „drže reda“ u šancu. Ipak, ni municija se po naređenju nije smela zalud trošiti. I nje je, kao i vojnika, bilo mnogo manje nego u neprijateljskim redovima.

    Uz to su i Turci pred boj okupili znatiželjnu „publiku“. Pozvan je narod iz Srema da posmatra sa druge obale Save, dok su austrijski oficiri, kojih je bilo među okupljenim svetom, naložili da se situacija prati sa obližnje osmatračnice. Što se Karađorđeve vojske tiče, prednost je bila na njihovoj strani: iako je srpskih boraca bilo neuporedivo manje, sa uzvišenja na Mišaru se mogao ispratiti svaki neprijateljski potez.

    „Um caruje, snaga klade valja“

    Pošavši ka šancu, Sulejman-pašina vojska isprva je lagano prilazila. Pre nego što će osuti topovsku paljbu, jedan turski vojnik uspeo se u blizini šanca popeti na drvo bresta. Tobdžijama je davao znake o položajima srpske vojske, sve dok ga nije osujetio metak iz šume u kojoj je Karađorđe sakrio konjicu.

    Drugo iznenađenje dočekalo je Osmanlije čim su konjicom nasrnuli pred šanac. Zapinjući o zamke od vinove loze, životinje su se redom počele preturati. Dok konjica pre drugog juriša nije došla k sebi, vatru su na pešadiju otvorili Karađorđevi strelci.

    Ni pešadija se nije ništa bolje provela: u opštem stampedu, popriličan broj vojnika je popadao na zemlju i nabio se na oštre kočeve. Kad su ustanici pred šancem odbili i konjicu i pešadiju, Sulejman-pašina vojska krenula je da okleva pred novi napad.

    Nemajući kud, vođa Osmanlija je poslao derviše i hodže kako bi ohrabrili vojnike. Potom se sa obe strane navalilo svom silinom – Turci su se probili do šanca, a Karađorđeva konjica dobila je znak da „sklanja“ neprijateljsku artiljeriju. I ovde su se ustanici taktički rasporedili. Jednu grupu konjanika vodio je pop Luka Lazarević, a pred drugu su stali vojvoda moravski Lazar Mutap i prota Mateja Nenadović. Turske tobdžije, pak, nisu očekivale takav napad, pa je i neprijateljska artiljerija brzo „utišana“. Dve grupe srpskih konjanika su zatim ravnopravno pošle u ofanzivu – prva je, probivši konjičku prepreku krenula na turske rezerve, a druga se dala u rasterivanje pešadije koja je opkolila šanac. Tek tada je Karađorđe zapovedio da se otvore vrata šanca, zeleno svetlo za napad dobila je srpska pešadija.

    Foto: Wikipedia/Džonaja

    Kako je jedna mala vojska pobedila veliku

    Tokom sveopšteg juriša, ni starešine sa obe strane nisu oklevale da nasrnu jedni na druge. Dve manje grupe odvojile su se kraj vrbaka: spram Luke Lazarevića stao je Mehmed-beg Kulenović – Kulin-kapetan, vođa turskih pešadinaca. Već na početku dvoboja obojici su, međutim, otkazali pištolji. Iako uspeva da nekoliko puta rani suparnika sabljom, Kulin-kapetanu su ustanici naposletku presudili puščanom paljbom. Ranjeni Lazarević se, pak, uspeo skloniti u jedan šumarak, a do šanca je stigao tek nekoliko sati kasnije.

    U tri dana žestokih napada, ustanici su branili napade neuporedivo jače vojske. Oko 9.000 srpskih vojnika priređivalo je, jedno za drugim, iznenađenja turskoj armiji od 40.000 boraca. Konačni udarac zadala je ustanička konjica, pod vođstvom prote Nenadovića i Luke Lazarevića. 15. avgusta oko 18 časova, poražena turska vojska povukla se nazad ka Bosni.

    Među njima su se našli i francuski artiljerci iz vojske slavnog Napoleona. Grupa austrijskih oficira, posmatrajući s druge obale Save, u Beč je poslala obaveštenje o neslavnom porazu turske vojske. Jedan od izveštaja tvrdio je da je stradalo preko 1000 neprijateljskih vojnika. Drugi je, pak, pominjao cifru od 3.000 stradalih Osmanlija.

    U ovdašnjim istorijskim okvirima, boj na Mišaru proglašen je najvećom pobedom srpske vojske od Kosovske bitke 1389. godine. Osim pohvala za hrabrost, ustanici su kao ratni plen osvojili i zavidan broj komada oružja, municije, skupih odela i novca. Pobeda na Mišarskom brdu donela je ustanicima i prve mirovne pregovore, dok je tri godine kasnije, u bici kod Ašperna kraj Beča, i slavni Napoleon odao priznanje voždu Karađorđu za strateško umeće i hrabrost.

    *Naslovna slika: Wikipedia / Boj na Mišaru, slika Afanasija Šeloumova