Anica Savić Rebac bila je jedna od najobrazovanijih Srpkinja, književnica, istoričar filozofije, prevodilac i profesor na Univerzitetu u Beogradu. Žena kojoj javnost nije oprostila uspeh, osmeh i obrazovanje. Pred Drugi svetski rat smatrali su je za jednu od dvadeset najvećih evropskih intelektualaca tog vremena. Iza sebe ostavila je vredan intelektualni rad, ali i priču o velikoj ljubavi koja se završila tragično.
„U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečene...“
Čudo od deteta
Još kao dete, Anica je bila malo intelektualno čudo. Rođena je u Novom Sadu 4. oktobra 1892. godine. Otac joj je bio Milan Savić ugledni pisac i prevodilac, sekretar Matice srpske, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Usled obrazovanja i poslu gospodina Savića, porodica se kretala u visoko intelektualnim krugovima književnika, slikara, filozofa i naučnika. Zbog toga, Anica je imala priliku da se, još kao vrlo mala, upozna sa svim tim znamenitim i obrazovanim ljudima poput Laze Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja, Uroša Predića, Sime Matavulja i mnogih drugih značajnih ljudi tog vremena.
Roditelji su Anicu dobili kasno. Majka Julijana, poreklom Grkinja, imala je 33 godine kada je dobila dete, što je za ono vreme bilo gotovo nezamislivo. Kao željena i dugo čekana, mala Anica rasla je u obilju ljubavi i pažnje. Porodica je bila posvećenja njenom odrastanju i obrazovanju.
Anica u rodnom gradu završava Srpsku osnovnu školu, a posle nje i srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi. Pored toga, privatno je završila i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju gde je maturirala kao jedina devojka u generaciji. Za ono vreme, činjenica da jedna mlada cura stekne „dečačko“ obrazovanje bila je gotovo nesvakidašnja.
Kao veoma mlada pokazala je interesovanje za književnost i filologiju. Sa samo trinaest godina prevela je spev „Majnfred“ Lorda Bajrona, koji je i objavljen u časopisu Brankovo kolo. Nastavlja paralelno da se bavi pisanjem poezije i prevodilaštvom te se fokusira na radova predstavnika romantizma Persija Biša Šelija i Emila Verharna. Pored toga, počela je i da piše svoj literarni opus koji nimalo nije bio dečijeg tipa, već vrlo zreo. Tako su njena rana ozbiljnija ostvarenja nadahnuta likovima iz antičkog perioda. Već 1906. godine, Anica objavljuje i svoje pesme Pan i Renesans u časopisu Brankovo kolo i to rame uz rame sa Zmajem i Lazom Kostićem. Mora se odmah naglasiti da objavljivanje njenih pesama i radova ni na koji način nije bilo povezano sa očevim poslom ili nekim drugim vidom protekcije. Anica je zaista bila toliko nadarena da je kao devojčurak po svom intelektu stala u sam vrh učene zajednice Srbije.
Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin rekao je: „Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi.“
I sam Laza Kostić vrlo je pomno pratio Aničin intelektualni i obrazovni put. I Uroš Predić je podržavao mladu devojku iako je tada bilo retko da devojčice odu putem nauke i obrazovanja. Čak je o tome pričao sa njenim ocem i izrazio verovanje da, iako je situacija u srpskom društvu poprilično rigidna po pitanju ženskog školovanja, će se jednog dana ponositi Anicom i to ne samo on već i „sve srpstvo, a diviće joj se, nadam se, i van srpstva“.
„...U dubine tople njene grudi,
Tamo drhte sad već pola budne
Žile tanke, i sokovi struje;
Kroz vazduha tišinu kristalnu...“
Nastaviće se...
Autor: Ivana Radojičić
Naslovna fotografija: Wikipedia / Goldfinger
VILA BOROVA I AGENCIJA MIROS
PRIVATAN SMEŠTAJ VILA JOVANA
