• Početna
  • O Srbiji
  • Okruzi
  • Info kutak
  • Magazin
  • Reference
  • Kontakt
  • Znate li ko je bio Viljem  Berghauz ili Velimir Mihailo Teodorović? 
    01.07.2021

    Znate li ko je bio Viljem  Berghauz ili Velimir Mihailo Teodorović? 

    Narodni dobrotvor, jedini Obrenović koji je ceo imetak ostavio otadžbini, a veći deo života proveo van Srbije. Danas je najpoznatiji po zadužbini "Velimirijanum" čijim sredstvima je finansiran razvoj prosvete i književnosti u Beogradu. Poslednja pomoć iz ove zadužbine isplaćena je 1971. godine.

    U obrenovićkoj kneževini Srbiji o Velimiru Teodoroviću samo se "šuškalo" po beogradskim kuloarima. Ko je misteriozni mladi čovek, koji se školovao u prestonici, primio pravoslavlje, a mitropolit Mihailo mu je bio kum?

    Kneževa ljubavna avantura

    Priča o Velimiru počinje nekoliko meseci pre njegovog rođenja. Njegov otac, knez Mihailo Obrenovića je prilikom jednog od boravaka u banjskom lečilištu Rogaškoj Slatini, tada Austrougarskoj a danas u Sloveniji, upoznao mladu Mariju Berghaus, ćerku mesnog veterinara. Ubrzo između četrdeset petogodišnjeg srpskog kneza u izgnanstvu i tek punoletne Marije izbija strasna i kratka veza. Iz te veze 20. maja 1849. rađa se dečak. Budući da roditelji nisu bili venčani, dete je prepušteno na brigu majčinoj porodici. Kršten je u katoličkoj crkvi i dobio ime Viljem. Iako nije imao nameru da se oženi Marijom, Mihailo prihvata materijalne obaveze prema sinu. Šta više, kada je samo nekoliko godina kasnije majka iznenada umrla, Mihailo potpuno preuzima brigu o sinu i seli ga 1857. godine u Beograd. Brigu o njemu u početku je vodio Mihailov upravnik dobara, Ante Radivojević koji sa suprugom pokušava da mu stvori koliko toliko osećaj sigurnosti i porodične ljubavi. Tada se rađa i doživotno prijateljstvo između Viljema i Atninog sina Živka. 

    Dečaci uskoro prelaze na školovanje kod profesora Milutina Stojanovića, koji ih vodi u Švajcarsku, Francusku, Italiju i upoznaje sa čarima lepe umetnosti, pozorišta i književnosti. U to vreme jak uticaj na mladog Viljema ostavio je i slikar Steva Todorović, koji je pored pasije za slikanjem, bio osnivač prvog srpskog sportskog udruženja. Vitak i snažan poput oca, Viljem se isticao kao odličan jahač i mačevalac. 

    Posebna veza razvila se tih godina između Viljama i neobičnog saveznika. U pitanju je bila knjeginja Julija, supruga kneza Mihaila koja je, pošto sama nije mogla da ima dece, mladića prihvatala kao svoga. Ipak, određena distanca postojala je između Mihaila i njegovog sina. Viljem je o viđanju sa ocem jednom rekao: "On mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem". 

    Uticaj Mihaila ogledao se i prelasku Viljema u pravoslavnu veru. Kum mu je te 1866. godine bio niko drugi do mitropolit beogradski Mihailo. Mladić na krštenju čini izbor, uzima srpsko ime Velimir, a u čast oca i dede prezime Teodorović. Naime, ovo je bilo probitno prezime kneza Miloša, koje je promenio u čast svoje starije braće po majci.

    Smrt oca u atentantu 1868. godine dočekuje ga na školovanju u Švajcarskoj. Ni ovaj put Mihailo nije zaboravio na sina. Ostavlja mu 35.000 dukata i imanje "Negoja" u Maloj Vlaškoj, površine oko 4.000 hektara. 

    Neželjeni princ

    Činjenica da je život započeo kao neželjeno dete, pratiće ga i kasnije. Posle smrti oca bio mu je zabranjen povratak u zemlju. Interesna grupa koja je na presto dovela kralja Milana, nije želela da mladić istakne svoje pravo na presto. Čak i kasnije, odnos novog vladara prema nesrećnom kneževiću bio je oštar. U svom dobropoznatom stilu pokušavao je da u javnosti stvori lošu sliku o Velimiru. Pored pregršta tračeva, često je o njemu pičao kao "izjalovljenom pretedentu". Ništa bolje nisu prolazili ni oni koji su gajili simpatije prema Mihailovom sinu, bili su progonjeni i klevetani.

    Ispostaviće se da je u ovom sukobu Velimir odabrao sasvim neobičan put. Umesto da odgovori na sličan način, odlučio se da svolju privrženost domovini koju nije smeo da posećuje iskaže materijalo. U brojnim ratovima koji su usledili slao je materijalnu i finansijsku pomoć, a isticao se i kao veliki donator Narodnog pozorišta u Beogradu koje je osnovao upravo njegov otac. 

    Iznenada umire 1898. u 48. godini života. Nije se ženio, čitav život posvetio je književnosti, umetnosti i Srbiji.  Srpski student i dugogodišnji sobar Petković su ga sahranili u Minhenu. Niko od Obrenovića nije prisustvovao sahrani.

    U testamentu, pored ostalog, navodi kao jedinog naslednika svoje celokupne pokretne i nepokretne imovine - Kraljevinu Srbiju:

    "Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest: Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime: Velimirijanum."

    U slavu nauke

    Velimirijanum je odlukom Državnog saveta ustanovljen kao zadužbinski fond usmeren na unapređenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva u Srbiji, koji su mogli samo da koriste državljani Kraljevne. Ukupna suma kojom je raspolagala Zadužbina, nakon svih peripetija i pretendenata na Velimirovu ostavštinu, te prodajom imanja u Rumuniji, dosegla je sumu od oko 1.700.000 tadašnjih dinara u zlatu.

    Državni savet je upravljao radom Zadužbine "Velimirijanum", a Nikola Pašić je bio prvi predsednik saveta. Po završetku Prvog svetskog rata sredstvima  zadužbine u Srbiju su preneti posmrtni ostaci Mihaila Teodorovića. Sahranjen je na Novom groblju na čijoj grobnici piše "Narodni dobrotvor".

    Fond je pomagao i finansirao i ogroman broj  humanitarnih i dobrotvornih ustanova, dečja obdaništa, razne esnafske komore, fondove za siromašne student, pevačka društva, Kolo srpskih sestara, Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet. Otkupljivane su knjige i časopisi, i na taj način pomagani pisci i izdavači. Knjige su slane bibliotekama širom Srbije.

    Tako je samo 1940. godine, pored svih ostalih kome je pomoć upućena, 36 humanitarnih društava dobilo više od 37.000 dinara.

    Za korištenje sredstava Zadužbina "Velimirijanum" je raspisivala konkurs u dnevnim listovima "Politika", "Pravda" i "Vreme", kao i u "Službenim novinama". I pored utrošenih sredstava, na početku 1939. godine na računu zadužbine bilo je 2.893.035,75 dinara.

    Nakon Drugog svetskog rata ukida se Državni saveta i Zadužbinu "Velimirijanum" komisijski preuzmima država. Ostalo je zabeleženo da je 1957. godine Osmogodišnjoj školi u Gornjem Milanovcu isplaćeno 10.000 dinara iz prihoda Zadužbine "Velimirijanum", kao i da je 1971. godine pesniku seljaku iz sela Crljenca kod Požarevca, Srboljubu Mitiću,  isplaćen iznos od 3.000 dinara, od čega 500 dinara iz Zadužbine Velimira Mihaila Teodorovića.